Nesporna je činjenica da je u "godinama raspleta" sve ono što je pretendovalo da se nazove građanskom inteligencijom ove zemlje imalo neskriveno izražen oštar moralni otklon prema našoj "najgledanijoj televiziji". Takođe je činjenica da se u svesti većine građana programski koncept privatne televizije neizostavno vezuje za jasno izražene materijalne interese vlasnika, koji se ostvaruju kroz promociju profitabilnog ideološkog ili kulturnog obrasca, što nije bez osnova.

Upravo iz tog razloga državna televizija uspešno izmiče pojačanoj pažnji ove vrste, nezasluženo uživajući tretman moralno neupitne, naročito otkad je u rukama "naših", što bi trebalo da bude sinonim za posvemašnju objektivnost i kritičnost, tim više što je još na jaslama domaćih poreskih obveznika.

Nada da će nas posle 5. oktobra iz Takovske zapljusnuti katarzični talas, koji će Nebesku Srbiju napokon spustiti na zemlju i pomoći joj da se osvesti od "veličanstvenih" ratnih pohoda, izjalovila se pre nego što je Onaj smešten na sigurno mesto. Programski koncept "red četnika, pa red partizana", nažalost, jeste realan odraz odnosa ideoloških snaga društva, ali svakako nije ono što će nam otvoriti put ka Evropi i pomoći nam da budemo ravnopravno primljeni u društvo civilizovanih naroda.

Umesto odijuma na sami pomen medijskog plasiranja serijala Helsinškog odbora o našoj nedavnoj prošlosti preko "ružičaste" televizije, pravo je pitanje zašto državna televizija tako retko, dozirano i stidljivo nudi takve sadržaje, koji su nam više nego potrebni, ukoliko želimo da načinimo istinski otklon od politike koja je naciji u nasleđe ostavila krajnje problematičan moralni prtljag.

Takođe, ukoliko je najveći domaći medijski "mogul" zaključio da je svest o potrebi za suočavanjem s prošlošću na ovim prostorima uznapredovala toliko da jedan takav serijal može da bude profitabilan u bilo kojem smislu, to me lično veoma raduje. Nažalost, to je malo verovatno, ali i samo davanje prostora ovakvim sadržajima zaslužuje svaku pohvalu i podršku.