Znam da mi ne priliči da se prepucavam po novinama sa ljudima koji to ne zaslužuju, ali tek malo, istine radi, obavezan sam prema ljudima koji me znaju i poštuju kao glumca i vole moje uloge da odgovorim na ovo pismo gospodina Jeličića. Pokušaću to da uradim ne vređajući ga. On je pokušao mene da uvredi.

Podsetiću čitaoce, ako je to moguće, ko je Jeličić. Dok se bavio filmskom kritikom, bio je poznat kao mrzitelj srpskog filma, pa mu ni Kusturičini i Paskaljevićevi filmovi nikada nisu bili omiljeni. Sada je službenik u distributerskoj kući Tuck, odakle se besomučno nastavlja propaganda američkog filma a uništavanje srpskog filma.

Neću se baviti celim njegovim pismom i njegovim rođačkim odnosima sa ministrom kulture jer mislim da je normalno da ljudi imaju rođake. Odgovaram samo na deo koji se odnosi na mene. Ostali koji su pomenuti u pismu znaće sami da se "brane" .

Dakle, opravdana hajka protiv sadašnjeg direktora Filmskog srpskog centra, Milićevića, postoji, i to dobro organizovana. Profesionalno pripremljena. Rezultati te akcije se vide, a uskoro će dotični gospodin morati da ode sa mesta koje mu ne pripada. Ne volim da učestvujem u amaterskim akcijama. Ja imam status "istaknutog umetnika Srbije" i u skladu s tim se i ponašam. Profesionalno.

Filmski srpski centar je koncipiran kao centar moći malog broja ljudi. Srđana Dragojevića i njegovih trabanata.

"Nepotpisana nekolicina nezadovoljnika", kako kaže Jeličić u svom pismu, jesu: Slobodan Šijan, reditelj po mnogim anketama najboljeg filma ikada snimljenog u Srbiji – Ko to tamo peva, Gordan Mihić, možda najbolji scenarista koga Srbija ima, reditelj Darko Bajić, kultni reditelj generacije u kojoj su stasali glumci kao što su: Mira Joković, Žarko Laušević, Srdjan Todorović, Anica Dobra, Nikola Kojo, Zoran Cvijanović… Oni nisu "nekolicina nepotpisanih", već su oni deo istorije srpskog filma. Oni su i upravni odbor Asocijacije reditelja i scenarista. Nezadovoljan je i dobar deo Asocijacije producenata, kao i jedan deo samog upravnog odbora FSC-a. Ako se svi oni ne pitaju ko će biti na čelu Centra, onda još manje imaju pravo da se pitaju službenici u distributerskim kućama, kakav je Jeličić ili direktori nepostojećih i ruiniranih bioskopa, kao i bivši pirati koji su sada najveći borci protiv piraterije.

Što se tiče opaske gospodina Jeličića da sam bio na jaslama i cucli "Titovih, oktroisanih pa do Miloševićevih i DOS-ovih", moram mu reći da je jedina cucla koju sam sisao bila sisa ili vime sirotinjske koze koju je moj otac, pružni radnik, kupio i držao u podrumu, bojeći se Titovih komisija da nam je ne oduzmu. Ona nas je hranila. Još onda sam naučio da cenim dobru sisu.

Filmove, počev od Belog odela, pa do poslednjeg debitantskog filma koji sam finansiram, Krojačeva tajna Miloša Avramovića, uvek sam snimao najvećim delom od svojih ličnih novaca. Nekada sam dobijao i pomoć Ministarstva, RTS-a i mnogobrojnih sponzora koji su cenili moj rad. Nikada nikome od filmskih radnika nisam ostao dužan kao producent.

Što se tiče optužbe da sam potplaćivao novinare, ako to iz konfuznog Jeličićevog pisma nisam pogrešno shvatio, mogu odgovoriti samo sledeće: da gospodina Jeličića smatram ozbiljnim čovekom, i ovu optužbu bih smatrao ozbiljnom i tužio bih ga sudu. Ovako se samo smejem.