Gospodo Duloviću i Vasiću, sram vas bilo!

Obraćam vam se povodom teksta "Šta bi sa surčinskim klanom", objavljenom u prošlom broju lista "Vreme".

Želeo bih, pre svega, da ukratko iznesem činjenice o svojoj firmi, kako moje pismo ne bi bilo neargumentovano poput vašeg pisanja.

Svoju firmu Krmivo produkt, koja je prilagođena najvišim svetskim standardima napravio sam na zemlji nasleđenoj od oca. Tokom svog školovanja radio sam u njegovoj firmi, a kasnije isti posao nastavio sam. U periodu od 1990. do 2000. godine za Krmivo produkt plaćeno je dvadeset miliona nemačkih maraka različitog poreza. Odluka Vlade Srbije o ukidanju poreza na jaja naravno nije donesena na moj zahtev, kako je pokušano da se predstavi jer me taj porez apsolutno nije ugrožavao. Vlada Srbije je to učinila kao vid pomoći za stanovništvo u tranziciji jer je na taj način smanjena konačna cena ovog proizvoda. U Krmivo produktu zaposleno je 460 ljudi. Svi oni su u stalnom radnom odnosu i za njih se sve predviđene obaveze uredno plaćaju. Napominjem da nikada za potrebe svoje firme nisam uzeo novac iz primarne emisije. Prijavljena dobit Krmivo produkta za 2002. godinu bila je pedeset miliona dinara. Proizvodnjom jaja bavio sam se skoro celog života, pa i tokom svog boravka u Londonu i Parizu. Poslednje fabričko postrojenje izgradio sam 1998. godine.

S obzirom na to da su vaš urednik Filip Švarm i novinar Dejan Anastasijević boravili u mojoj kući i sa mnom o svemu razgovarali, siguran sam da oni istinu o mom poslovanju znaju. Tu istinu namerno ignorišu, dozvoljavajući vam da krivotvorite činjenice. Takođe podsećam da sam se upravo zbog Dulovića i neistina koje je iznosio o meni, nedavno uključio u televizijsku emisiju da bih time dokazao da njegove tvrdnje o mom odlasku iz zemlje nisu tačne.

Čitajući vaš tekst, prisetio sam se čestih razgovora sa Danilom Kišom i Zoranom Đinđićem o dilemi da li i na koji način istinu treba dokazivati. O tome sam razgovarao sa ova dva čoveka, toliko različita, ali, povezana činjenicom da su im laži uništavale živote. Ponovo sam, kao i uvek, zaključio da je borba protiv laži na kraju uvek besmislena i da čovek treba da se posveti ostvarenju svojih ciljeva i stvaranju vrednosti koje će same srušiti te laži. Međutim, pošto osećam obavezu da sada, uprkos svojim uverenjima, istinu dokazujem na ovaj način, osvrnuo bih se posebno na detalj iz teksta "Šta bi sa surčinskim klanom" i objasnio da ono što vi maliciozno nazivate depresijom jeste tuga za izgubljenim prijateljem i žaljenje zbog saznanja da živim u zemlji u kojoj i dalje najbolje među nama ubijaju – samo zato što su drugačiji.

Podsećam vas da je jezik, sličan ovome kojim vi pišete, umnogome doprineo stvaranju atmosfere koja je posredno otvorila vrata ubicama mog prijatelja.

Gospodo Duloviću i Vasiću, protiv vas ću podneti tužbu jer je to jedini način da vas sretnem i pogledam u oči. To je takođe jedina prilika da vam postavljam pitanja na koja ćete ovoga puta morati da date odgovor.