Odavno je Aleksandar Baljak zapisao "Ko o čemu, Domanović o našim trenutnim teškoćama". Međutim, "trenutne teškoće" se nešto odužiše, pa traju već više od jednog veka. I eto, kao jednu od reakcija na "zakeranje" Teofila Pančića povodom "hramodoprinosa" dobili smo obrazloženje da je to slobodna ljudska volja, inače bi bilo mnogo više zakerala. Znači, naša vlada nam svojim uredbama propisuje našu slobodnu volju, valjda da se ne mučimo i da ne zamaramo previše svoje male sive ćelije razmišljanjem o tome šta mi to hoćemo. Kod Domanovića je tako na jednom mestu parlament rešio da žito mora da dobro uspeva, a Dušanu Čukiću se pripisuje vest da je vlada jedne bliskoistočne zemlje zabranila masovne mitinge, pošto takvi skupovi "ne izazivaju interesovanje javnosti". I sada ćemo srećni, poput junaka Domanovićeve Dange, lepiti na svoje pošiljke doplatne marke (hramarke?). Problem je samo u tome što je ova uredba postigla kontraefekat, o kome "Mudre Glavice iz senovitih kabineta" nisu razmišljale. Naime, kad nam narod već ima slobodnu volju, mogla je Dobra Vlada da prosto poruči da od sada svako ko je poslao neko pismo, dopisnicu, razglednicu ili sličnu "napisotinu" ima da odmah po ubacivanju iste u poštansko sanduče svrati do najbliže (the) crkve, i tamo plati osam dinara kao prilog za gradnju Hrama, koji zapravo "gradi nas" (kako je pre nekoliko godina marketing SPC-a mudro recklirao jednu poznatu parolu iz vremena komunističkog jednoumlja, kada su dragoceni resursi olako trošeni na izgradnju profanih objekata, poput železničkih pruga). U tu svrhu bi se poštanski sandučići mogli izmestiti u crkvene porte. Time bi bila olakšana i naredna izražavanja slobodne ljudske volje, a bila bi rešena i aktuelna dilema Užičana šta im je preče graditi: crkvu ili poštu. Na taj način bi se mogla prikupiti i veća sredstva, pošto bi se moglo očekivati da mnogi od građana lojalnih Crkvi i Državi neće imati sitno, pa će, hteli ne hteli, da dobrovoljno prilože i celih 10, a neki i 20 dinara (nije bez razloga upravo hram Svetog Save motiv ugraviran na trenutno najvećoj kovanici).

Ali, ne treba sumnjati da će i ovakva manjkava Uredba postići određene efekte. Teofil Pančić ju je pogrešno uporedio sa obavezom plaćanja televizijske pretplate. Pošto, za razliku od RTS-a, SPC još uvek nije javni servis (u nastajanju), Uredba se može uporediti samo s nametanjem plaćanja pretplate Televiziji Pink, koja je, slobodnom ljudskom voljom, prilično gledana i popularna. Doduše, i ta televizija je nalazila načine da naplati pretplatu, ali o tome je već dovoljno napisao jedan novinar ovog nedeljnika, pa je imao i ozbiljne (sudske) probleme jer je koristio reč iz srpskog jezika koja te načine najpreciznije opisuje. A među pismima čitalaca našlo se i ukazivanje na činjenicu da svi Novosađani finansiraju festival Exit. Međutim, poslovanje Exita je pod nekom kontrolom vlasti. Sećamo se da su jednom prilikom organizatori proveli neko vreme i iza rešetaka. Ne zna se kako bi se odvijala slična provera poslovanja Pinka, ali i to je nešto što bi se jednom moglo desiti, jer ovo je Zemlja Čuda. S druge strane, poslovanje SPC-a je nešto što pripada nekim višim sferama. Kada je aktuelni ministar finansija svojevremeno u jednom kontakt-programu obrazlagao i branio uvođenje fiskalnih kasa, slušalac koji je naivno pitao da li će i sveštenici morati da izdaju račune za svoje usluge dobio je odgovor da je crkva "neprofitna organizacija". Otud valjda i potiče razlog za ovakvo oduševljeno ispoljavanje slobodne volje: nije bitno ako smo i na gubitku, pod uslovom da niko drugi ne profitira. Pod uslovom da verujemo Državi.