Zamislivši na trenutak scenario u kojem ovaj tekst smeštam u vreme s početka oktobra, a nedugo po "velikoj, čuvenoj revoluciji" znamo već kojeg leta Gospodnjeg, obuzme me spokojstvo i zadovoljstvo, ako ne u potpunosti, ono makar na tren. Međutim, prenuh se i vratih opet u "normalu".

Familija je na sigurnom, bar glavnina, šetaju se u snegom pokrivenoj Moskvi, čekaju Oca da dođe prvo na lečenje, a posle možda i za stalno. Sve te šetnje i besane noći u tuđini pokušava da im prekrate Bora, Rođa i ostala "družina od vješala". I dok oni tamo daleko od kuće "čeznu" za rodnom grudom, vredni mravi u obliku koalicionih partnera sadašnje vlade i partijskih drugova "rade" na "zajedničkoj stvari", a sve u cilju što bolje pripreme terena za povratak "svima nam znane" Familije.

Državni aparat, gotovo svakog dana, broji po novog-starog člana na funkcijama od neprocenjive vrednosti za ostvarivanje dugogodišnjeg sna, već jednom gorepomenutog.

Dok ova situacija ne dobije krajnji epilog, i Drugu Familiju, oličenu u ulozi "guvernera" Prve Familije, već greje, "nažalost", sunce tuđeg neba. Ali ni tu ne treba gubiti nadu jer sporedni junaci, koji "hrabro" ostadoše u zemlji, "rade" na "zajedničkoj stvari", uostalom baš kao i oni prvi.

Svaka slučajnost ovih i prethodnih aktera je namerna.

Nažalost, nešto poput ovoga je naša svakodnevica. Izabrali smo najgori mogući scenario.

A trebalo je samo povući vodu onog dana.