U re­ak­ci­ji na mo­ju kri­ti­ku pred­sta­ve Rat/Se­ća­nja Alek­san­dar Mi­lo­sa­vlje­vić je po­sta­vio ne­ko­li­ko te­za raz­li­či­te te­ži­ne i zna­ča­ja. Ne­ke od njih ne zah­te­va­ju ozbi­ljan od­go­vor, jer spa­da­ju u do­men ne­do­re­če­nih čar­šij­skih na­mi­gi­va­nja i splet­ki. To je, ina­če, za­ni­mljiv pri­mer one ču­ve­ne srpske hra­bro­sti da se isti­na "pla­si­ra iz­me­đu re­do­va", ko­ju je, ne shva­ta­ju­ći da je ber­lin­ski zid pao i da se pi­sa­na reč vi­še ne cen­zu­ri­še, upra­vo Mi­lo­sa­vlje­vić usa­vr­šio u svo­jim kri­ti­ka­ma, u "oštrim" blic-alu­zi­ja­ma u po­sled­njem re­du tek­sta. Iz ovog kor­pu­sa Mi­lo­sa­vlje­vi­će­vih te­za jed­na bi, do­du­še, mo­gla da bu­de pred­met ne­ke dru­ge ana­li­ze: to je te­za da ozbilj­ni lju­di ne pi­šu vr­lo oštru i stro­gu kri­ti­ku i da se iza ta­kve kri­ti­ke kri­ju neo­stva­re­ne stva­ra­lač­ke am­bi­ci­je.

Za­i­sta je ne­shva­tlji­vo da ne­ko ko je i sam ne­ka­da pi­sao kri­ti­ku i ko je pred­sed­nik esnaf­ske aso­ci­ja­ci­je (tre­ba­lo bi, da­kle, da šti­ti dig­ni­tet pro­fe­si­je), sma­tra da se "kri­ti­čar ne po­sta­je, već da se na to zva­nje spa­da". Mo­žda je sam Mi­lo­sa­vlje­vić "spao" na zva­nje kri­ti­ča­ra, ali se, ina­če, u re­gu­lar­nim, mir­no­dop­skim okol­no­sti­ma, lju­di ško­lu­ju za ovaj po­sao na Fa­kul­te­tu dram­skih umet­no­sti; eto pa­ra­dok­sa – du­go­go­di­šnji pro­fe­sor po­zo­ri­šne kri­ti­ke bio je upra­vo Jo­van Hri­stić, ko­me Mi­lo­sa­vlje­vić pri­pi­su­je stav da se na zva­nje kri­ti­ča­ra spa­da. Ipak, kao što je već is­tak­nu­to, ovaj stav je pred­met ne­ke dru­ge ana­li­ze i to, re­klo bi se, psi­ho­a­na­li­tič­ke, jer bi upra­vo tu bi­lo me­sta i za onu ide­ju o fa­mo­znoj "umet­nič­koj neo­stva­re­no­sti" kri­ti­ča­ra.

Da sa­da pre­đem i na Mi­lo­sa­vlje­vi­će­ve te­ze ve­za­ne za mo­ju kri­ti­ku Be­le­fo­vog pro­jek­ta Rat/Se­ća­nja. Po­go­di­la me je, kao grom iz ve­dra ne­ba, spo­zna­ja da ovu pred­sta­vu tre­ba po­sma­tra­ti u kon­tek­stu Ar­to­o­vog raz­mi­šlja­nja o po­zo­ri­štu. Je­dan od pr­vih zah­te­va Ar­to­o­vog "po­zo­ri­šta su­ro­vo­sti" je­ste od­ba­ci­va­nje od­no­sa sce­na–sa­la, po­ve­zi­va­nje ovih pro­sto­ra, di­rek­tan kon­takt, do­vo­đe­nje pu­bli­ke u sre­di­šte scen­ske rad­nje… ; ni­šta od to­ga ni­je bi­lo ostva­re­no u ovoj pred­sta­vi u ko­joj su iz­vo­đa­či bi­li na ve­li­koj sce­ni Ate­ljea 212, a pu­bli­ka ured­no sme­šte­na u sa­li… Ne bih vi­še o Ar­tou, po­što ovo za­i­sta ni­je pri­li­ka za te­o­re­ti­sa­nje, ali bih još sa­mo ko­le­gi­jal­no oba­ve­stio Mi­lo­sa­vlje­vi­ća o ne­če­mu što on oči­to ne zna: stu­den­ti ko­ji­ma su po­treb­ne Be­le­fo­ve ra­di­o­ni­ce da bi se sre­li s Ar­to­o­vim te­a­trom jesu sa­mo oni ko­ji be­že s ča­so­va i ne či­ta­ju li­te­ra­tu­ru iz ne­ko­li­ko raz­li­či­tih pred­me­ta.

Spo­mi­nja­nje stu­de­na­ta uvo­di nas u onaj sen­ti­men­tal­ni dis­kurs ko­ji je ina­u­gu­ri­sao moj "iza­zi­vač", po­zi­va­ju­ći se na mla­dost iz­vo­đa­ča, nji­ho­vu sme­lost da eks­pe­ri­men­ti­šu, na pro­sto­re is­tra­ži­va­nja, na pra­vo da se na­pra­vi gre­ška. U po­to­njim iz­ja­va­ma, Mi­lo­sa­vlje­vić je uz­di­gao "pra­vo na gre­šku" do ni­voa svog se­lek­tor­skog kre­da; to zvu­či vr­lo ori­gi­nal­no i sme­lo, ma­da bih se usu­dio da pri­me­tim da ni­je zgo­reg ka­da se u pro­gram fe­sti­va­la uvr­sti i ne­ki pro­je­kat ko­ji ni­je "gre­ška"… Ša­lu na stra­nu, ap­so­lut­no se sla­žem i za­la­žem da mla­di umet­ni­ci ko­ji ima­ju sme­lo­sti da eks­pe­ri­men­ti­šu, po­go­to­vo u kon­zer­va­tiv­noj po­zo­ri­šnoj sre­di­ni ka­kva je na­ša, ima­ju "pra­vo na gre­šku"; po­sta­vlja se sa­mo te­o­rij­sko pi­ta­nje ka­ko utvr­di­ti gra­ni­cu iz­me­ću sme­lo­sti, po­bu­ne i eks­pe­ri­men­ta s jed­ne stra­ne, i po­manj­ka­nja da­ra, ne­zna­nja i neo­d­go­vor­no­sti s dru­ge.

E, sa­da do­la­zi­mo do ključ­ne te­ze Mi­lo­sa­vlje­vi­će­vog tek­sta i ovog od­go­vo­ra; moj stav o po­tre­bi kon­tro­le i ozbilj­ni­je pro­ce­ne pro­je­ka­ta po­nu­đe­nih fe­sti­va­lu, pro­tu­ma­čen je, na sen­za­ci­o­na­li­stič­ki i de­ma­go­ški na­čin, kao ide­ja o "cen­tra­li­zo­va­nom od­lu­či­va­nju u na­šem te­a­tru, o za­vo­đe­nju je­din­stve­nog kri­te­ri­ju­ma, uki­da­nju pra­va na raz­li­či­tost"… Da bi se po­di­glo još vi­še pra­ši­ne, a vi­de­će­mo i zbog če­ga, Mi­lo­sa­vlje­vić se po­zi­va i na to da iza fe­sti­val­ske se­lek­ci­je sto­je Di­rek­ci­ja i Sa­vet Be­le­fa, sa­sta­vlje­ni od "ozbilj­nih lju­di od ugle­da"… Ovo te­ško na­o­ru­ža­nje po­teg­nu­to je sa­mo za­to da bi se pri­kri­la či­nje­ni­ca da ja ni­sam pro­zvao "ozbilj­ne lju­de od ugle­da", već se­lek­to­ra Mi­lo­sa­vlje­vi­ća lič­no, kao što se ni iza mo­je ide­je o kon­tro­li ne kri­je zah­tev za cen­tra­li­zo­va­nim od­lu­či­va­njem, već za vi­šim ste­pe­nom pro­fe­si­o­nal­ne od­go­vor­no­sti u se­lek­to­ro­vom pla­ni­ra­nju pro­gra­ma. Pro­fe­si­o­nal­na od­go­vor­nost pod­ra­zu­me­va da se­lek­tor pra­ti raz­voj pro­jek­ta ko­ji je na­ru­čio i da, u po­seb­no kri­tič­nim slu­ča­je­vi­ma, ima du­žnost da, na ne­ki na­čin, in­ter­ve­ni­še.

Po­sta­vlja­njem pi­ta­nja od­go­vor­no­sti (a njoj se mo­že pri­do­da­ti i kom­pe­tent­nost), na­pu­šta se te­ren ove po­le­mi­ke i otva­ra se ge­ne­ral­ni pro­blem umet­nič­kog ru­ko­vo­đe­nja na­šim po­zo­ri­šnim in­sti­tu­ci­ja­ma. U po­sled­nje vre­me, a u svr­hu pred­iz­bor­ne kam­pa­nje, uče­sta­lo se pro­mo­vi­šu us­pe­si grad­skih vla­sti Be­o­gra­da u obla­sti kul­tu­re, po­seb­no po­zo­ri­šta. Da ne bi bi­lo za­bu­ne, tre­ba na­gla­si­ti da je u po­gle­du po­zo­ri­šne in­fra­struk­tu­re za­i­sta mno­go to­ga ura­đe­no, ne­u­po­re­di­vo vi­še ne­go za vre­me man­da­ta pret­hod­nih vla­sti (re­kon­struk­ci­ja JDP-a, BDP-a, pri­vo­đe­nje kra­ju ra­do­va u Po­zo­ri­štu na Te­ra­zi­ja­ma, teh­nič­ko opre­ma­nje mno­gih po­zo­ri­šta). Me­đu­tim, po­sta­vlja se pi­ta­nje šta, osim od­lič­no opre­mlje­nih sce­na i udob­nih sa­la, mo­že­mo da za­tek­ne­mo u na­šim po­zo­ri­šti­ma, ka­ko uprav­ni­ci ko­je je ta vlast po­sta­vi­la osmi­šlja­va­ju umet­nič­ki kon­cept svo­jih ku­ća.

Osim u ret­kim slu­ča­je­vi­ma, re­per­to­a­ri na­ših in­sti­tu­ci­o­nal­nih po­zo­ri­šta osci­li­ra­ju iz­me­đu ko­mer­ci­ja­li­za­ci­je i zi­he­ra­štva (pro­ve­re­na spi­sa­telj­ska i re­di­telj­ska ime­na), a ret­ki za­i­sta bit­ni po­ma­ci ko­ji se de­se – kao što je to bio slu­čaj s Mi­ja­če­vim Pse­ćim val­ce­rom – kao da naj­vi­še iz­ne­na­de sa­me uprav­ni­ke. Da ne go­vo­ri­mo o to­me da nijed­no od na­ših po­zo­ri­šta ne pri­pa­da nijed­noj od dve ve­li­ke mre­že evrop­skih in­sti­tu­ci­o­nal­nih po­zo­ri­šta – Evrop­skoj po­zo­ri­šnoj uni­ji ili Evrop­skoj po­zo­ri­šnoj kon­ven­ci­ji – a po­sta­vlja se pi­ta­nje da li na­še upra­ve i zna­ju za ove aso­ci­ja­ci­je i sve po­god­no­sti ko­je član­stvo u nji­ma do­no­si. A te po­god­no­sti su broj­ne – raz­me­na umet­ni­ka, me­đu­sob­na go­sto­va­nja, go­di­šnji fe­sti­va­li po­zo­ri­šta-čla­nova, pu­bli­ko­va­nje dra­ma­tur­ških in­for­ma­to­ra, itd… Mo­gu­će je, do­du­še, da za ta­kvo po­ve­zi­va­nje i ne­ma mno­go in­te­re­sa u na­šoj sre­di­ni, jer sva­ki ta­kav pro­tok in­for­ma­ci­ja mo­men­tal­no do­vo­di u pi­ta­nje ube­đe­ne lo­kal­ne ve­li­či­ne. Ov­de se, oči­gled­no, te­mat­ski krug još ši­ri, te se otva­ra pi­ta­nje op­šte kul­tur­ne i dru­štve­ne kse­no­fo­bi­je jed­nog pa­la­nač­kog sve­ta… Ali, to je već te­ma za ko­le­gu Teofila Pan­či­ća.