Kao veran čitalac časopisa "Vreme" od prvog broja, nameravao sam da se uključim u polemiku o "dehelsinkizaciji…".

Međutim, kada sam u broju od 5. septembra t.g. pročitao sjajne tekstove g. Srđe Popovića i g. Lazara Stojanovića, pokolebao sam se, shvatajući da je u istim (tekstovima) na najbolji mogući način rečeno sve što je i meni bilo na pameti, te da bi moje "pisanje" bilo puko ponavljanje ili parafraziranje.

Na ovo javljanje podstaklo me je blago ironično insinuiranje u poslednjem broju gde se u uvodnom delu "reagovanja" kaže: "Iskreno, osećamo nelagodnost zbog usamljene pozicije g. Popovića u njegovom naporu da održi razgovor o jednoj od najvažnijih tema srpskog društva".

Ne mora dakle da znači da je "usamljena pozicija" g. Popovića posledica toga što nema istomišljenika, već naprotiv (bar on po meni) stoga što je veće zadovoljstvo njegove tekstove čitati nego i sam uzimati reč.

Inače, cenjenog mlađeg kolege Srđe Popovića sećam se još iz vremena kada su on i još nekolicina advokata (ne bih da ih nabrajam jer bih verovatno nekoga nezasluženo izostavio) kao branioci optuženih u montiranim političkim procesima za vreme represivnog komunističkog režima – sportskim rečnikom kazano – poturali glavu onde gde većina advokata (među koje ubrajam i sebe) ne bi ni nogu.

Što se tiče sadašnjeg angažmana i stavova g. Popovića kao i njegovih istaknutijih istomišljenika, verujem da nije daleko vreme kada ćemo shvatiti da su ovi ljudi bili za nas – mutatis mutandis – ono što su svojevremeno za Nemce bili Tomas Man, Marlen Dutrih, Vili Brant i drugi.

Što se pak tiče g. Stojana Cerovića, vrsnog novinara, moga nekadašnjeg favorita, čije sam tekstove iz broja u broj "gutao", mislim da je u pitanju opaka i podmukla bolest koja se zove nacionalizam, koje čovek i ne mora da bude svestan. O ovoj "bolesti" dr Bronjislav Geremek, bivši poljski ministar inostranih poslova, predsedavajući OEBS-a, kaže: "Nacionalizam razara sve, zemlju, narode, politiku" ("Vreme" br. 393 od 2.5.1998. god.).

Inače, časopis "Vreme" smatram daleko najboljim u nas, zaslugom celokupnog uređivačkog kolegijuma koji ga održava na evropskom i svetskom nivou, s tim što ipak po sopstvenom ukusu izdvajam (šta ću, moram) Teofila Pančića, Miloša Vasića, Ljubomira Živkova, Dragana Todorovića, Vladimira Stankovića, čije briljantne tekstove u prepoznatljivom stilu sa nestrpljenjem iščekujem i po dva-tri puta iščitavam, jer je to zaista pravi užitak.

I na kraju, srdačan pozdrav uz najlepše želje i dodatak: Dixi et salvavi animam meam (Rekoh i spasih svoju dušu)