Što bi rekli napadači na Pasternaka svojevremeno, ja taj udžbenik nisam čitao. Gimnaziju sam završio 2001. a istoriju nisam imao u četvrtoj godini. Nemam ni jednog razloga da posumnjam u sud gospodina Vasića koga izuzetno poštujem, pa ću kratko reći da smatram da je u pravu. No, o tome neka pričaju stariji i pametniji. Mogu da kažem kako je izgledala nastava istorije u moje vreme (što i nije bilo jako davno), dakle sa starim udžbenikom. To je onaj udžbenik u kome je pisalo da su na Osmoj sednici pobedile snage koje su se zalagale za demokratizaciju društva. (Je l’ beše osma? Ne sećam se, bio sam mali.) Mislim da Gimnazija u Kruševcu ima sreće što u njoj predaje (nadam se da se tu nije ništa menjalo, mladih naraštaja radi) sjajan čovek i predavač kao što je Branimir Šoškić. On nas je uglavnom poštedeo problematičnih detalja, pomenuti period nismo ni učili, lepo je ispredavao o bici na Neretvi… Očigledno je bio svestan da će jedan šou na TV-u odmah izbrisati sve čemu bi nas on učio. Naučio nas je mnogo korisnijim stvarima. Da ne verujemo u teorije zavere. Da istorija može da se ispriča kao interesantna priča, a ne kao gomila činjenica. Zahvaljujući njemu počeo sam drukčije da razmišljam o svetu, o istoriji, o svemu što vidim i čujem.

Nije ovo pismo samo radi zahvalnosti omiljenom pofesoru. Želim da kažem da će nastava istorije najviše zavisiti od osobe koja predaje. Znam da se u našem školškom sistemu, iz koga sam skoro izašao, mnogi profesori ne drže zvaničnog programa ukoliko im se ne sviđa (najviše iz predmeta kao što su sociologija, filozofija i istorija). Mnogi su prisiljeni da uče ono što neki profesor misli da je OK, a ne kao što misli Ministarstvo. Ako to niko nije znao, sada ja kažem da bi na to trebalo obratiti malo pažnje. Biće profesora kojima je svejedno šta predaju iz istorije, biće i onih koji se zalažu za razne ekstremne varijante… A neki će samo reći: pročitajte to, a nek’ mi neko kaže šta je Roma uradila sinoć. I to je istorija, je l’ tako?