Šta bi sa uzorom?
"Između Biroa i Kabineta"; "Vreme" br. 557
Povodom članka objavljenog u poslednjem broju vašeg lista, pod naslovom "Između Biroa i Kabineta", osećamo obavezu da javnost ukažemo na nekoliko netačnih podataka koji ne služe na čast novinarki koja članak potpisuje, a još manje redakciji lista "Vreme".
Naime, Biro za komunikacije Vlade Republike Srbije nije nikakva fantomska, polutajna ili privatna organizacija, kakvom je u pamfletskom članku predstavljena, već jedna od legalno osnovanih agencija pri Vladi Srbije.
Biro je stručna služba koja se bavi dvosmernom komunikacijom:
1. obaveštava javnost o radu Vlade i državne uprave putem medija
2. ispunjava zahteve medija u vezi sa informacijama o radu Vlade i državne uprave.
U praksi, to znači obaveštavanje o radu: predsednika Vlade, šest potpredsednika, sedamnaest ministarstava, svih službi pri Vladi Srbije a neretko i o radu određenih javnih preduzeća za koja građani pokazuju posebno interesovanje (PTT, NIS, EPS, Železnice…). Takođe, ova služba obezbeđuje novinarima, domaćim i stranim, kontakte sa članovima državne uprave. Pored ovoga, Biro za komunikacije kroz pres kliping prati izveštavanje kako domaćih tako i stranih medija o radu Vlade i državne uprave i na taj način omogućava zaposlenima u ovim institucijama da budu informisani o tome kakav je stav javnosti prema njihovom radu. Ovakve službe pod različitim imenima postoje pri svim svetskim vladama i nisu nikakav domaći specijalitet ili izum (Velika Britanija – Central Office of Information, SAD – Office of Communication, Kanada – Communication Services, Slovenija – Publik Relations and Media Office).
Koncept rada Biroa, kao profesionalne i moderne službe, predstavljen je svim članovima Vlade i usvojen u februaru 2001. godine. Svi podaci o ustrojstvu Biroa – sistematizacija radnih mesta, godišnji budžet kao i spisak zaposlenih mogu se naći u Sekretarijatu Vlade i dostupni su svakom zainteresovanom.
Rad Biroa za komunikacije javan je i proverljiv – Pres služba je do sada organizovala na stotine konferencija za štampu, uobličila i dostavila javnosti nebrojena saopštenja i izjave bez kojih informisanost o radu Vlade u celini, predsednika i potpredsednika Vlade kao i pojedinačnih ministarstava – ne bi postojala. Ova služba je omogućila mnogim novinarima, domaćim i stranim, da u neposrednom kontaktu sa predstavnicima državne uprave dobiju potrebne informacije, obave intervjue, prisustvuju konferencijama za štampu. Javnosti je, takođe, dostupna i internet stranica koja svedoči o stalnom trudu zaposlenih novinara u Birou da rad Vlade Republike Srbije i svih njenih ministarstava, u različitim aspektima i bez bilo kakvog uključivanja u stranačke sukobe, bude što iscrpnije, objektivnije i brže prezentovan domaćoj i svetskoj javnosti.
Ko su ljudi zaposleni u Birou i po kom kriterijumu su oni izabrani?
Jedini važeći kriterijum prilikom zapošljavanja je – stručnost, a ne politička pripadnost. Naime, uglavnom se radi o novinarima koji su radili u proteklom periodu u raznim nezavisnim glasilima i sve to vreme se trudili da profesiju uzdignu na što viši nivo, te je utoliko uvredljivije etiketiranje ovih ljudi kao partijskih poslušnika. Sa nemalim otporom, jer se ipak radi o privatnim stvarima svakog zaposlenog, a motivisani tvrdnjama u pamfletu saradnice "Vremena", zaposleni u Birou su se zapitali o stranačkoj pripadnosti, i samo jedna saradnica u Pres službi je član DS-a; ostali nisu članovi stranaka i niko sebe ne smatra ni sledbenikom, niti bliskim prijateljem bilo koje stranke, niti je pitan da li to jeste kada je zapošljavan. Osnovni kriterijum bila je, ponavljamo, stručnost za određeni posao.
Sve su ovo proverljive činjenice o radu Biroa, dostupne svakom, pa i vašoj novinarki. Međutim, poziv da dođe u Biro i upozna se sa njegovom funkcijom ona je odbila. Sada, kada je članak već izašao, jasno nam je da je istina o Birou za komunikacije nije ni zanimala, već da joj je zarad nekih drugih ciljeva bilo potpuno nebitno što će svoje kolege, koji pošteno i stručno obavljaju svoj posao, omalovažiti kao stranačke poslušnike koji se bave zastrašivanjem i kontrolisanjem ostalih medija.
Ostajemo začuđeni ovakvim pisanjem lista "Vreme", kojim se obezvređuje ozbiljan i odgovoran rad nekoliko desetina ljudi koji se trude da rad ove Vlada, kao nijedne do sada, bude otvoren – ne radi otvorenosti same po sebi, već da bi zainteresovana javnost mogla da zna šta Vlada Republike Srbije radi i na taj način je podvrgne kritici i kontroli.
I na kraju, zašto ne priznati, ostaje nam nejasno kako je, pored uglednih imena koja čine redakciju lista "Vreme", a koja su mnogima od nas godinama bila uzor u novinarstvu, neprofesionalan tekst, lošeg sadržaja i stila, našao mesto u poslednjem broju ovog nedeljnika.
S poštovanjem,