"Vreme" kao da se upinje da na sebe privuče gnev "boraca" za civilno društvo. Posle afere "Ratnohuškači I, II, III…" evo nas na početku jedne nove. Radni naziv bi mogao da bude "Afera Antonić". Naravno, moguće ih je povezati i sasvim je sigurno da će mnogi zaključiti da je to samo još jedan dokaz da se "Vreme" svrstava u glasila nacionalista. Ovo, ne baš u ovakvom obliku, ali vrlo slično, spočitano je uredništvu rečima: "Šta vam to treba…"

Zapravo, najveći problem je Antonić. Sa njegovim tezama i argumentima je mnogo teže boriti se nego s njim, i zato hajde nas stotinu da ustanemo protiv njega. A kad je sto na jednoga, onda se (demokratski!) brojimo – ne može taj jedan biti u pravu. Osam drvoseča uvek nadglasava sedam nobelovaca, a tu su, zlu ne trebalo, i sekire, ako nema demokratije.

A šta je zapravo Antonić čačnuo? Ne astronomske honorare, oni su, svakako, oprani kroz papire, ukoliko se ne podižu u bankama drugih država, Mađarskoj na primer. Ne činjenicu da pojedinci odjednom dožive prasak inspiracije posle šapata iz inostranstva, pa i pitanje pasa i mačaka lutalica doživljavaju kao stvar "savesti i saosećanja". Antonić je pokušao, i po mom sudu, uspeo da pokaže idejno/ideološki plićak u kome se čvare "misionari". Da ukaže na protivrečnosti i naučnu neutemeljenost jedne komercijalne branše i nekih ljudi koji pretenduju da predstavljaju deo intelektualne elite.

E sad, tačno je da sve ima svoju cenu, ali se samo u vulgarnom neoliberalizmu to izražava isključivo dolarima. Ako se danas u Srbiji neko bavi nacionalizmom, a kao naučnik i profesionalac neće apriorno da kaže da je to zlo u ma kojem vidu, onda je on sebi onemogućio lagodan život. Oni drugi, koji ne štede pljuvačku kada o nacionalizmu govore, sasvim je sigurno, nemaju finansijskih problema. Malo li je….

Ili, ako pokušavate da objasnite otkud taj juriš NGO-vaca na državne položaje posle 5. oktobra, otkud tolika želja za vlašću, gotovo svakodnevni kontakti sa diplomatama – sigurno ćete zaključiti da je treći sektor sve drugo samo ne bez uticaja. Nisam siguran da je taj uticaj adekvatan. Mnogo je, štaviše, veći nego što im po demokratskoj prirodi stvari pripada. U ovom slučaju oni neće pribeći demokratskom načelu legitimiteta vlasti putem podrške većine građana, već će tražiti nešto što nije zabeleženo ni u jednoj demokratiji sveta – da bez izbora i verifikacije narodne volje budu na vlasti, uveravajući nas da im verujemo na reč da su za Srbiju najbolji.

I nije slučajno što su među onima koji nas uče demokratiji najglasniji i oni koje bi lustracija od ’45. naovamo dobro potkačila.

I konačno. Profesionalizam medija se ne meri stepenom oportuniteta bogatim donatorima. Rešavanje problema koji postoje u društvu pretpostavlja debatu, razmenu i merenje argumenata, kritički pristup… Profesionalni mediji otvoreni su bar za dve suprotstavljene strane. Oni koji su naučili da se samo njihova čuje, a da je pri tom i poslednja, moraće da se od toga odviknu. A ostali mediji koji su za drugu stranu zatvoreni, što se naknadno od redakcijskih komentara ograđuju, imaju manjak profesionalnosti na duši.

Napad na Antonića, a ne napad na njegove argumente, očit je primer boljševičke metodologije.