Čitajući priloge predstavnika nevladinog sektora shvatila sam da oni, nažalost, ne znaju šta je nevladin sektor. Po njima to su samo oni koji su se borili protiv nacionalizma, ali očito ne i za demokratske principe jer su se svi ispilili iz jednopartijske elite i na takav način upravljaju svojim organizacijama. Klasičan primer su Helsinški komitet i Fond za humanitarno pravo. Osim toga, ove dve organizacije su u borbi za ljudska prava zaboravili da su ljudska prava univerzalna prava i pripadaju svima bez obzira na religiju, naciju, pol, seksualnu opredeljenost, i tako dalje. FHP se na Kosovu bavio samo kršenjem prava Albanaca, a Helsinški komitet je Srbe iz Hrvatske tretirao kao deo Miloševićevog režima. Zbog toga su izgubile kredibilitet kod evropskih organizacija za ljudska prava. Za njih su oni bili nacionalisti, i izgleda da je prema njihovoj teoriji o ljudskim pravima dozvoljeno kršenje ljudskih prava nacionalista.

Nevladin sektor je veoma širok pojam i obuhvata sve ono što ne pripada državi, privatnom sektoru i porodici, a istovremeno ne pravi profit. Dakle, i crkvena udruženja su nevladin sektor, baš kao i lovačka udruženja – i udruženja za ljudska prva. Po nekim tumačenjima i političke partije su nevladin sektor. Ideološki, vrednosti nevladinog sektora se protežu od leva do desna baš kao i samo društvo.

U razvijenim demokratijama legitimno je da se ženske grupe bore za ženska prava i lobiranjem nastoje izmeniti zakone. Isto tako je legitimno da protivnici abortusa lobiraju za zabranu abortusa, jer postoje interesne grupe koje se zalažu za to. Političke partije imaju pravo da osnivaju svoje nevladine organizacije, ali vlada koja finansira nevladin sektor nema prva da favorizuje te organizacije.

U svim demokratskim državama postoji zakon koji utvrđuje šta je nevladin sektor i čime se bavi. Ne postoji nikakvo strateško partnerstvo sa državom. Pojedine grupe mogu imati ad hoc interes da tesno sarađuju sa vlašću. Istovremeno, nevladin sektor je dinamičan sektor. Organizacije se rađaju i nestaju zavisno od ostvarenog interesa.

Uspostavljanjem institucije ombudsmana prestaje potreba za organizacijama za ljudska prava. To je nešto što "beli medvedi" ne mogu da shvate i nastoje da u istoj formi žive sledećih 20 godina, a sve u ime borbe protiv nacionalizma i svojih zasluga iz prošlosti. Demokratske principe retko spominju. U svojim raspravama oni ne argumentuju, već diskvalifikuju.