Branislava Nikolića Brančija sam poznavala čitav svoj život. Zbog toga se unapred izvinjavam na izvesnoj dozi patetike. Bio je jedan od najboljih prijatelja mojih roditelja. Rođendani, praznici, ručkovi… Ostavio nam je mačku na kućnom pragu, jer je znao koliko sam je želela. Kad sam bila klinka, dao mi je sve svoje stripove Alan Ford. Tokom bombardovanja igrao je sa nama riziko. Ali najveći car je za mene postao onda kada je ušao u Otpor. Snabdevao me je svim onim kul plakatima koje sam lepila naokolo. Posle škole bih jedva čekala da odem do kafića mog oca, gde je sedela čitava ekipa buntovnika, da čujem novosti. Da čujem kad će Sloba konačno biti gotov. A kad bude gotov… urušiće se i čitav sistem vrednosti koji je predstavljao, Srbija će postati normalno društvo, u kom niko nije iznad zakona. U to je Branči čvrsto verovao i mi zajedno sa njim. Probuđene nade postale su izneverena očekivanja. Nije se desio 6. oktobar. A mi… nekako je svako otišao svojim putem. Ekipa se i dalje okupljala da bi komentarisala dnevnopolitička zbivanja. Ali Branči nije hteo da ostane na nivou nemog posmatrača i komentatora. Smatrao je da odlaskom Slobe ništa nije rešeno, da tek počinje. Ali kako su godine odmicale, u borbi za istinu ostao je sam. I na koncu svega, njegov finalni bunt protiv sistema… Uspeli su da slome njegov nepokolebljiv duh.

Subotica nikad više neće biti ista. Nedostajaće svima koji su ga poznavali. U ime svih njih htela bih da zahvalim gospodinu Pančiću na kolumni. Veoma lep prikaz dve Srbije. Nažalost, prečesto se čini da preovladava ova druga Srbija protiv koje smo se zajedno sa Brančijem borili.