Sa zadovoljstvom sam pročitao nadahnuti i duhoviti članak o zbirci Muzeja kiča u Mišarskoj 12-14. Utisak je da je Muzej na dobrom putu da postane respektabilna institucija. Čini mi se da vreme Muzeja tek dolazi – jedna od potvrda toga je i proliferacija radnji za prodaju ekstremno glupih predmeta namenjenih okorelim potrošačima za koje nema ni nade ni leka (tipa "Sve za 85 dinara")… Doduše, mora se pošteno priznati da je i prošlost davala prostora za nadahnuće – slika Tita među eksponatima kao deo te priče posebno me je obradovala i nalazim da je u pravom društvu (by the way, njeno je pojavljivanje izazvalo malu porodičnu raspravu: naime, moja žena kao nepopravljivi jugonostalgičar, ali u najširem smislu uključujući i voljenog nam eks-vođu – oko čega inače često vodimo male porodične rasprave – stavljanje "najvećeg sina" u društvo sa šargarepom i gipsanim patuljkom najoštrije je osudila, uzimajući jedino kao olakšavajuću okolnost da je "portret od pirinča" kako je inače pogrešno mislila).

No, da se vratim onome zbog čega vam se i javljam. Pomno gledajući i slike koje su uz tekst išle, nisam mogao a da ne primetim jedan detalj već na udarnoj slici, detalj koji mi je onda slika na narednoj strani samo potvrdila. Naime, sakrivena iza ruža (bonsai?) i u neposrednoj blizini ananasa, video sam da se nalazi i jedna stvar koju pre vašeg članka nisam inače smatrao – a poznata mi je već godinama – nečim što bi moglo da bude deo zbirke poput vaše. Pogađate: reč je o plavoj zastavici sa 12 zvezdica, na okruglom metalnom postolju i metalnoj šipki koja završava (opasnim) špicom…

Tu se, rekao bih, otvara prostor za jednu širu diskusiju na temu da li jedna ovakva stvar treba da bude u društvu Miloske Venere od stipse, bunker-pepeljare i Device Marije, odnosno koji su kriterijumi za ulazak u vašu šaroliku zbirku, ma koliko zbirka nemala pretenzije da bude zasnovana na strogim definicijama i kriterijumima. Naime, nisam siguran da u ovoj zastavici vidim onu vulgarnost ili sentimentalnost koju ste pomenuli u definiciji kiča iznetoj u članku… Tu se onda otvara i pitanje granica kiča, odnosno gde uopšte prestaje kič, a počinje nešto što naravno nije umetnost niti ima pretenzija da to bude, ali je tu među nama radi slanja jedne poruke na koju se može odgovoriti prihvatanjem/neprihvatanjem ili prostim ignorisanjem… Dakle, nešto što nije ni umetnički ni upotrebni predmet, već nešto između, dakle ne ni nešto u čemu se uživa ili "uživa" (biserna školjka), niti nešto što se koristi bez razmišljanja o lepoti (poput recimo otvarača za flaše ili mašinice za brijanje), već može da se stavi, na primer, na kancelarijski sto nekog kome poruka da pokušava da se identifikuje s Evropom izgleda sasvim OK… Da li je postojanje takve jedne stvari kič sam po sebi? I gde je tu zapravo kič? Molim za objašnjenje.