Pismo Lazara Stojanovića budi u meni nadu da od ove polemike još može biti više koristi nego štete. Ton je već nešto uljudniji, barem kad je reč o pogrdama na račun izveštača iz Haga koje su me i navele da se u prepisku uključim. Na početku polemike beogradsko je nezavisno novinarstvo nazvano "lavežom" i "proizvodnjom laži i falsifikata"; gospodin Stojanović umesto toga bira umerenije izraze kao što su "pevač apologetskog hora" i "zavrtanj u propagandnoj mašini", valjda u duhu tolerancije kojoj, kako veli, teži. Dopušta čak i mogućnost da niko od učesnika polemike "nije lagao svesno".

No Stojanović izgleda ne prihvata da je novinarstvo profesija, a ne društveno-politički rad u kome neki novi čuvari političke korektnosti novinare opet dele na svesne i nesvesne lažove. (Valjda zato ne uviđa ironiju u tome da kolegu koji za hleb zarađuje kao novinar, u istom dahu proglašava "uvaženim", ali i "netačnim i pristrasnim".) Njegovo je poimanje novinarstva prevaziđeno, a njegovo razumevanje haškog pravosuđa manjkavo.

Suđenje Slobodanu Miloševiću u Hagu odvija se unutar takozvanog adversarijalnog sistema zapadne jurisprudencije. To znači da u procesu postoje dve strane, da postoji direktno ispitivanje svedoka od strane optužbe, a zatim i unakrsno ispitivanje odbrane. Novinari su dužni da izveste o glavnim tačkama i jednog i drugog dela ispitivanja svedoka. Sastavni deo sistema je i pretpostavka o nevinosti optuženog, sve dok mu se ne dokaže krivica. Nije posao novinara u Hagu da svakog dana konstatuju da je Milošević "zločinac uhvaćen na delu", niti je posao suda "više da potvrdi nego da utvrdi njegovu krivicu", kako bi to Lazar Stojanović hteo. (Uzgred, tročlano sudsko veće koje vodi proces Miloševiću u Hagu neprijatno bi se iznenadilo da od Stojanovića čuje da je ono tek oruđe optužnice, koje umesto da "utvrdi" treba samo da "potvrdi" krivicu.) Posao je novinara da čitaocima ponude na uvid sve relevantne činjenice koje im mogu pomoći da stvore sud o nekom događaju ili nečijoj krivici, odnosno o učinku nečije optužbe ili odbrane. Nemaju pravo da uskraćuju informacije koje im se ne sviđaju.

Sve su ovo na Zapadu (u "spoljnom svetu" koji Stojanović smatra "jedino relevantnim") elementarne stvari. Sa Zapada uostalom potiče i poređenje sudskog procesa s utakmicom (nad kojim Florans Artman i drugi toliko negoduju). Jer na utakmici, kao ni na sudu, ishod sučeljavanja dveju strana nije unapred poznat – osim ako utakmica nije nameštena.

"Ne vidim šta tu tužioci nisu ostvarili", kritikuje Lazar Stojanović i samu pomisao da bi se tužiocima mogla uputiti neka kritika. Možda bi onda trebalo da otvori svoj laptop i napiše pismo "Čikago tribjunu" čiji se novinar Tom Handli 29. avgusta usudio da ustvrdi da tužilaštvo još nije proizvelo "pištolj koji se puši", odnosno dokaz koji bi Miloševića direktno doveo u vezu sa zločinima počinjenim na Kosovu. Šta bi tek u gnevu mogao da napiše "Vašington tajmsu", čiji urednik Džošua Kuhera pre tri dana veli da je "suđenje Miloševiću dokaz nekompetentnosti tribunala"… Bi li ga nazvao svesnim ili nesvesnim lažovom?

Možda Stojanović smatra da srpskim novinarima nije dopušteno ono što američkim jeste? Lepo je od njega što ponekog novinara ovde oslobađa sumnje da je "miloševićevac"; možda nas zove i lažovima iz najplemenitijih pobuda. Ali valjda je došao čas da ovde u Beogradu kažemo da je od ideološke provere Lazara Stojanovića ipak bolji sistem u kome se novinarski rad procenjuje na osnovu univerzalnih kriterija profesije koji važe i u Beogradu i u Vašingtonu. Ja se, na primer, s gospodinom iz "Vašington tajmsa" u pogledu kompetentnosti tribunala (tribunala, a ne tužilaštva) ne slažem, u što se lako uveriti u mojim tekstovima u "NIN-u", ali tražim da se moj novinarski rad meri istim profesionalnim aršinom kojim se meri njegov. Profesionalnim, a ne ideološko-političkim.