Statistika nekoliko poslednjih izbora neumoljivo pokazuje da smo "svetlosnu godinu" daleko od iole ozbiljnog pokušaja čiććenja Augijevih štala naše političke scene koje se, koliko god pred tim kolektivno zatvarali oči, spolja vide jasnije nego Kineski zid iz Zemljine atmosfere. Zanemarivanje te činjenice mnogo je pogubnije po budućnost nacije od pijačarskih nagodbi ko će u budućoj vladi, ako uopšte bude formirana, dobiti zalogaj koji bi zadovoljio licitirane stranačke apetite.

Priča o patriotizmu, koja se definitivno svela na meru za stepen očuvanja "dostojanstva" nacije pred pritiscima haških "inkvizitora", nije nimalo bezazlena, a dok se ona ne rasplete, ne postoji taj politički dribling kojim ćemo prevariti "kerbere" koji stoje na ulaznim vratima svih značajnih evropskih institucija.

Sve dok se naš moralni otklon prema neslavnom nasleđu ratne prošlosti bude zasnivao na "principijelnom" prebrojavanju "naših" i "njihovih" pitomaca iza rešetaka Ševeningena, a stranke tzv. demokratskog bloka to prećutno podržavale, dajući sve od sebe da saradnju sa Hagom što duže drže u granicama deklarativne, ništa se bitno neće promeniti na domaćoj političkoj sceni.

Glasačima se u zube ne gleda, a koketiranje s "patriotizmom" oduvek je, na ovim prostorima, bila karta na koju se sigurno dobija.

Da nije tako, ova tema bi dobila zasluženo mesto u izbornim kampanjama bar onih stranaka koje se javno zalažu za diskontinuitet s prethodnim režimom.

A lakmus-papir tog diskontinuiteta je upravo odnos prema počinjenom zločinu i doslednost u zalaganju za njegovo kažnjavanje. Činjenica da je i druga ili treća strana činila zločine ne amnestira počinioca, a još manje pravi balans između srazmera učinjenog zla, što dežurnim "patriotama" očigledno neuporedivo više smeta od samog zločina, inače ne bi tako bezočno tragali za tim nakaznim "moralnim" alibijem.

A dokaza da se gotovo nije odmaklo od deklarativne osude zla je premnogo. Ni najpažljiviji posmatrač javne političke scene ne bi mogao da navede bar dva imena istaknutih političkih delatnika koji su, upitani da li bi lično prijavili policiji najtraženijeg domaćeg haškog begunca ukoliko bi ga videli, odgovorili potvrdno. Ne treba ni napominjati da je reč, pre svega, o onima koje je iznedrio 5. oktobar. Nažalost.

Nijedan od njih nije ni pomislio da javno uporedi užas zločina u Srebrenici sa žrtvama Kragujevca iz Drugog svetskog rata i, shodno tome, deklariše svoj pijetet prema žrtvama. Treba li još neki dokaz da se taj zločin uopšte desio, pored haškog priznanja jednog od učesnika i 7000 iskopanih leševa, od kojih je preko 2000 obrađeno od strane "našeg" čoveka, dr Stankovića sa VMA?

Samo bolestan um, zadojen paklenom mržnjom, može pucati u nevinu decu dok se kupaju u reci. Takav zločin se ne može i ne treba oprostiti. Kao ni zločin nad 1200 sarajevskih mališana, u koje je pucano hiljadu dana, a da se glas protesta s ove strane Drine gotovo nije čuo /čast i najdublje poštovanje svim sonjama i kandićkama ovih prostora, ma koliko ih i danas pratio odijum mržnje i prezira onih kojima je savest nečista.

Kao građanin i ljudsko biće osećam stid i nemoćni užas pred činjenicom da je, na vest o otkrivanju grobnica "suficitarnih" Albanaca, deložiranih u Batajnicu u akciji "asanacije terena", većina učesnika ulične ankete na pitanje šta misli o tome, izrazila "patriotsku" uvređenost i nezadovoljstvo zbog obelodanjivanja cele stvari. O samilosti prema žrtvama ni reči. Izostalo je i pitanje ko je to i zašto učinio, po čijem naređenju.

Samo takva masovna svest, godinama sistematski indukovana s najviših vrhova, mogla je da, takoreći preko noći, zaboravi jamu sa živim krečom na Fruškoj gori i nastavi da roni suze nad zlehudom sudbinom najpoznatijeg haškog sužnja, ne sumnjajući u najčasnije namere svog idola, što su jasno pokazali i rezultati minulih izbora.

Odlaska u Evropu nam nema bez čistih cipela, a to podrazumeva prethodno čišćenje ispred sopstvenog praga. Da smo ikada pokazali ozbiljne namere da sudimo svojim zločincima, ne bi nam se "dogodio" Hag. Možda još nije kasno da se ispravi greška. Naravno, pod uslovom da se sve ne završi na izgradnji velelepnih sudnica.