Izgleda da višedecenijska borba Teofila Pančića sa političkim, a nadasve intelektualnim utvarama ne uspeva da zada završni udarac. Utvare se, saglasno svojoj etimologiji, vraćaju.

Imam utisak da svemu nedostaje jedna reč, i to ona prva iz naslova – tehnologija. Insistiram na ovoj reči iz naslova, iako je prati ona druga koja samo daje univerzalni obol prostoru u kojem obitava. Insistiram na "tehnologiji" jer ona svojom tehnicističkom okrutnošću opisuje sve ono što druga reč – vlast – pokuša da zamagli svojom univerzalnom zavodljivošću. Imam utisak da ona upravo nedostaje da bi se Teofilova intelektualna borba konačno razumela.

Radi se o reči – mislim na tehnologiju – koju evo uživo pratim 15 godina. Treba živeti izvan uopštavajućeg života Beograda pa stvarno na svojoj koži osetiti njen svakodnevni tehnicizam. Radi intelektualnog poštenja, priznajem da sam je pozajmio iz životnog iskustva izvornog komuniste, mog prijatelja i intelektualnog oca, koji sigurno ovde ne bi želeo da bude izvorno citiran. U njegovoj interpretaciji ova reč svojom suvom objektivnošću uspevala je da i golu komunističku praksu učini građanskom. Uveren sam da bi to tim pre učinila i sa današnjom demokratskom praksom, kada bi bila stavljena u veberovski "razumevajući" kontekst. Tada bi i intelektualni nesporazumi razočaranih "oktobarskom" revolucijom postali mnogo jasniji, a isti prostor ispunjen bilo kakvom smislenom sadržinom, pa bi Teofil Pančić izgubio dobru kolumnističku temu.

Druga reč u naslovu – vlast – prirodno sledi nešto tako "jako" kakva je tehnologija. Ali se ovde ne misli na ono što svako u Srbiji prvo pomisli kada se ona izgovori, jer ona je u našoj intepretaciji jača od bilo koje strasti, pa i libida. Setimo se samo kako ju je doživeo Ciga Jerinić kada je na sceni samozabrinuto osetio njenu slast igrajući Josifa Visarionoviča.

Vlast je ovde, u stvari, mnogo ličnija od bilo kakvog samozatajnog javnog intelektualnog promovisanja. Pomislimo samo na snagu svoje roditeljske "božje" uloge i ako smo odgovorni, sva težina "tehnologije vlasti" će nam se pojaviti u celokupnoj svojoj ogoljenosti. Tim pre ako smo "slabiji" pol u bračnom nadgornjavanju, i baš zbog toga ako smo u nepopunjenom intelektualnom prostoru.

Zato "tehnologiju vlasti" treba konačno uvesti u javni diskurs da se ne bi više proizvodili nezadovoljni intelektualci. Jer nezadovoljstvo je sasvim lična stvar, a "tehnološko" razumevanje srpske stvarnosti je javna potreba. Ako se ona intelektualno ne "objektivizira", onda ćemo imati stalne prebege sa jednog na drugi pol te stvarnosti, a ovaj retki resurs (kao što su i svi ostali resursi) u Srbiji ne treba rabiti na nepostojeće i uzaludne "borbe".

Posle petnaestogodišnjeg ličnog iskustva mogu da potvrdim da je "tehnologija" lekovita tvar, rastvara čak i vlast.