Nisam verovao da će se moja polemika s Aleksandrom Milosavljevićem već na samom početku ozbiljno srozati, svesti na nivo ličnog i tako iscuriti iz okvira ovog novinarskog žanra. Zato ne osećam potrebu da je nastavljam. Ipak, postoje dve klevete u njegovom tekstu na koje ću da reagujem, pošto me baš mrzi da se zbog Milosavljevića vučem po sudu.

Teza da sam, kao kritičar "Politike", prećutkivao predstave koje su bile kritički angažovane protiv bivšeg režima je laž i to smešna. Da je konsultovao dokumentaciju, mogao je da se uveri da sam ja energično podržao rad nekih od najangažovanijih autora iz perioda 90-ih. U toj dokumentaciji je mogao da pronađe i nekoliko tekstova naših poznatih pozorišnih ljudi u kojima su me prozivali baš zbog promocije kritički/politički angažovanog pozorišta… Sve postaje još smešnije kada se zna da ovu tezu plasira kritičar "Politike" iz doba najžešćih ratnih okršaja iz prve polovine 90-ih.

Što se tiče tvrdnje da sam sebe predlagao za određene funkcije i dužnosti, tu je Milosavljević ispao žrtva svojih tastera. Istina je potpuno drugačija: poslovi koje on navodi bili su mi ponuđeni, a ja sam ih odbio. Uzgred, neke od tih poslova kasnije je prihvatio upravo Milosavljević. Toliko o tome ko se nudi a koga zovu, ko prihvata a ko odbija.