Gosn Vasiću,

ne priliči tebi, moralnoj gromadi, da lažeš kad god pomeneš mene. Napisao si da sam u Klubu književnika, one subote, večerao sa Bojanom Bajrušević, licem koju potražuje srpska policija, te da je ona sutradan "nestala u pravcu celog sveta; kao da joj je neko nešto rekao".

Tvoja je tvrdnja nešto manje od staljinizma, ali je svakako više od svinjarije. Mogao bih da ponovim reči vrednog saradnika mafije i prijatelja sveže osuđenih atentatora na Đinđića; reči, kojima sam sebe oslobađa krivice: "Meni su ruke prljave, ali mi je savest čista." E, pa Vasiću, da vidimo kakve su moje ruke. Pred stotinu drugih gostiju, u Klubu književnika, pomenute subote, večerao sam sa mojim prijateljem, ovdašnjim advokatom Zdenkom Tomanovićem. Društvo su nam pravile dve lepe žene. Jedna moja, venčana. Imamo dvoje dece. Druga, njegova. Takođe venčana. Takođe dvoje dece. Nijedna se ne zove Bojana. Niko našem stolu nije prilazio, sem tradicionalnog Bude i konobara-komentatora Mikija. Obojica sa dobrom hranom i lošim vinom. Ako ne veruješ meni, potom stotini svedoka, nećeš valjda osporiti Budinu reč koja je, za ovdašnji pristojan svet, čist – budizam.

Verujući da ti je ostalo još para od Karićeve nagrade za moral i novinarstvo, sudskim putem tražim da mi ustupiš odgovarajući deo. Tačno koliko košta tvoj staljinistički svinjizam. Ako ti je uteha, tužio sam i onu poslaničku vucibatinu od koje si "prepisao" događaj koji se nikad nije desio.