Prof. Mirjana Vasović definitivno je promašila temu. Umesto da se pozabavi tekstom Teofila Pančića (onako, otprilike, kako se i on pozabavio njenim), profesorka se Vasović obrušila na lik i delo tog iritantnog kolumniste i poznatog "mrsca" (od "mrzeti", ne "mrsiti") i tako propustila priliku da opovrgne sve zlonamerne natuknice što ih je rečeni Pančić izrekao na račun njenog sočinjenija. Jer "On (Pančić) samo mrzi". Šta, dakle, po mišljenju prof. Vasović, Pančić radi? Samo mrzi. Koga to Pančić samo mrzi? Neistomišljenike. I šta još radi Pančić? Ne razume. Šta P. ne razume? Centralnu tezu članka M.V. Koja je centralna teza članka M.V? Tolerancija. Pančić, dakle, ne razume da članak M.V. govori o toleranciji, a ne, kako on zlonamerno misli i piše, o ideologiji lažnog centra, odnosno o nivelisanju razlika između govora mržnje i političkog govora. Jer, u zemlji Srbiji govora mržnje, ako je verovati profesorki Vasović, više nema: Milošević je u Hagu, Šešelj se uprebodobio (nije pretukao nikoga ima tome već nekoliko godina, a pištolj je poslednji put potegao ne zna se kada) i tek mu tu i tamo izleti po koja grublja (zaboravi se delija, šta će, energija je to), dok Velimir Ilić, gradonačelnik, ne psuje nego, u stvari, interpretira bezobrazne pesme iz zbirke Crven Ban, sram ga bilo (Karadžića, ne Ilića). O "vidi ruke" Crkvi da i ne govorimo.

Po prof. Vasović, fenomen govora mržnje stvar je opšte i javne, a ne pojedinačne i privatne moralnosti. Mržnja i netolerancija moraju biti relativno opšte i društveno relevantne pojave da bi se o njima govorilo onako kako su to (nekritički, dakle) činili N. Čanak i B. Đelić (upor, tekst M. Vasović na www.clds.org.yu septembarski broj), dok su pomenuti slučajevi, zapravo, tek nebitni repovi jednog vremena prošlog i kao takvi savršeno irelevantni za opis srpske političke scene. Dizati buku oko toga, smatra M.V., izraz je netolerancije.

Potrebno je biti prilično neosetljiv na fašistoidni diskurs da bi se pokraj ovako postavljenog problema, umotanog, uostalom, u vrlo tanku argumentaciju, smeli ironizirati pozivi na "denacifikaciju", "lustraciju", "dekontaminaciju kulture", ma koliko ih, inače, prof. Vasović smatrala grubima, ili čak neprimerenima. Uostalom, teško da se zalaganje jednog Vladimira Vodinelića, recimo, za usvajanje zakona o lustraciji može smatrati grubljim, neprimerenijim, fašistoidnijim od rečnika kojim se gradonačelnik Ilić odveć često služi, a o kojem (rečniku) predsednik savezne države nema šta kazati. Jednako tretirati diskurs Vladimira Vodinelića (Nataše Kandić, Sonje Biserko, Predraga Markovića… ) i Velimira Ilića, najblaže rečeno, jeste neinteligentno. Jer, prema M. Vasović, Ilićevi su izleti čisto lične prirode, u domenu "međuličnih odnosa", a to što su izrečeni u javnom diskursu i što predstavljaju direktni kontinuitet s govorom Miloševićevog režima – nema veze, kao da duh rahmetli Miloševićevog režima i dalje ne vitla ovim prostorima, nego se, upokojen još u doba carice Teodore, ima smatrati tek arheološkim raritetom!

Kod profesorke Vasović, sva je prilika, prilično je zaribalo čulo za ono što rečeni mrzac Pančić naziva "svakodnevnim fašizmom", a kada to čulo zakaže, onda se razlika između onoga ko previđa "svakodnevni fašizam" i "svakodnevnog fašizma" – gubi (videti knjigu Urbani bušmani T. Pančića). Najzad, reći da Pančić (bilo koga, pa i svoje neistomišljenike) mrzi, a za to ne ponuditi barem jedan smisleni dokaz, stvar je veoma neugodna i, da opet budem pristojan, nepristojna. Naravno, nije mi namera da Pančića branim, ume on to jako dobro i sam, ali šta ako neko od naivne nejači zaista naiđe na tekst profesorke Vasović, pa onako neiskusan zaista poveruje da njena priča korespondira sa smislom? Neugodno.