Vaš novinar g. Milan Milošević uspešno kombinuje elemente demagogije opštih mesta i ispraznog populizma. Prvo, iskaz "ako nemaju hleba, nek’ jedu kolače" proizvod je zlonamerne propagandne mašinerije revolucionarnih vlasti u Francuskoj (koje su, da podsetim vašeg novinara, za dve godine terora – kojim su se posle dičili svi levičari, od Marksa, preko Kardelja do Pola Pota – pogubile više ljudi nego francuska monarhija za prethodna dva veka). U tobože nazadnoj i tiranskoj francuskoj monarhiji postojao je ZAKON koji je nalagao pekarima da ukoliko nema hleba, tog dana prodaju kolače koje imaju po istoj ceni. O tome je, uostalom, lepo pisao veliki pokojni Borislav Pekić (koga, dakle, vaš novinar nije čitao, verovatno zbog njegove izrazito desne građanske političke orijentacije).

Drugo, kad piše "uopšte mi ne pada na pamet… kako je narod kriv što nas nije poslušao. Nije", očigledno je da sledi ideju idolatrije "naroda" (štagod to bilo), te da narod ne može pogrešiti niti biti kriv. Ovo je karakteristično za najtotalitarnije sisteme, gde se najcrnji zločini uvek – i neizostavno! – čine "u ime naroda". Nažalost (ili na sreću, zavisno od perspektive), narod može i često jeste kriv za razne stvari, i to ne neki pojedinačan, već BILO KOJI narod. Umni ljudi su od Platona naovamo to odlično shvatali. Nije mi sasvim jasno zbog čega je "Vreme", koje je nekada bilo bastion upravo individualizma i zdravog intelektualnog elitizma ("U književnosti nema demokratije: jedan ne samo da može biti, već obično jeste, bliži umetničkoj istini od stotine ili hiljade." – Danilo Kiš), izgleda čvrsto rešilo da se utabori u demagoškom populizmu i ugađanju rulji.