Još jedan konfuzan uradak sa činjeničnim greškama. Eto, na samom početku, put je za Karabah igrani film, dakle nije dokumentarni, nema prikaza nikakvih džada, dakle, poređenje je neumesno, polazište je pogrešno, ali, kada se toliko piše, kada se toliko želi reći, kada reči naviru same i pojmovi se formiraju kao alergija pa to svrbi, pa čovek mora odmah da nešto sa nečim poveže a da ne zna šta sa čim povezuje, onda se dogodi da sve liči na jednu dugačku rečenicu koja se hvata sama za sebe a autor pokušava neprestano da ne ostane bez daha jer bi mu misao istekla i ne bi znao u sledećem trenutku šta je maločas želeo da kaže dok je razmišljao o poenti svog iskaza zaboravio je polaznu tačku i u nameri da zabašuri svoju agresivnost napadajući lažno otadžbinarenje umrežio se u niti sopstvene besmisli tako da više ništa osim nagomilavanja nije mu bilo važno.