Ovo sa glumcima nema veze. Radi se o tome da je trebalo da grupa kosovskih Albanaca ili, kako bi to rekla nacionalistička elita ove palanke koja se pretenciozno naziva Beograd, Šiptara, doputuje u tu istu palanku ili prestonicu ove države, koja je nekada bila zajednička. Jer umetnost više ne stanuje ovde. Ni pozorišna ni bilo koja druga. Ovde se sve meri svojim odnosom prema Srbiji. Ova reč tj. ime (Srbija) od silne upotrebe, odnosno zloupotrebe, toliko se izlizala da u sebi više ne sadrži bilo koje značenje. Ako se ovako nastavi, više nećemo znati ko smo i odakle smo.

Ista je stvar sa verom iliti sa pravoslavljem. Danas se najveće barabe proglašavaju najvećim vernicima, da bih se, sigurno, da već to nisam, počeo izjašnjavati kao ateista.

Da se vratim na umetnost: ona je toliko obesmišljena da je postalo jedino važno ko je umetnik, odakle je i da li neki od naših "brojnih neprijatelja i dušmana" stoji iza toga. Naravno da pod pojmovima "ovde" i "kod nas" mislim na deo nečega i nekoga, zbog kojih trpimo mi ostali. Ne znam da li smem da napišem – normalni.