U zanimljivom i hvale vrednom članku Miloša Vasića posvećenom dendijima potkralo se nekoliko, nesumnjivo nehotičnih omaški. Igrom slučaja baš ovih dana završavam uređivanje i pripremanje za štampu novog broja časopisa "Gradac" koji ima za temu upravo dendizam, pa sam nešto dublje zagazio u pomenuti fenomen.

Naime, najkraće, pa i najtačnije dendizam se definiše kao umetnost življenja, a istorijski je vezan za društveno-ekonomski uspon građanske klase tokom 19. veka, i to pre svega u Engleskoj i Francuskoj. Utoliko, strogo gledano, dendizam kao pojava ne postoji nakon 19. veka, ili nakon Prvog rata, kao što i tokom 19. veka ne postoji izvan pomenutih dveju zemalja. Postoje tumačenja (pr. Hauzer: Socijalna istorija umetnosti i književnosti), s dobrim argumentima, koja prave razliku, pa pojam "dendizam" vezuju isključivo za Englesku, a za Francusku koriste termin "boemija".

Ovo ne treba razumeti kao da nigde drugde ili nikad posle nije bilo dendija, svakako jeste, ali "nije to to" (cit. M. Vasić). U vezi sa tim, pronalaženje dendija na ovim prostorima, i uz najveću blagonaklonost deluje ipak kao jalov posao. Npr. Kiš svakako jeste dendistička figura, kao što su to u izvesnom smislu i Andrić i Krleža, ali nijedan od njih nije dendi na način na koji je to Vajld, a svakako ne kao uzor svih dendija Džordž Bo Bramel. Vasić najviše greši kada pokušava da dendija prikaže kao konvencionalnu mušku pomodarku. To se u osnovi kosi sa duhom dendizma, koji upravo počiva na nekonvencionalnosti. Na internetu je uostalom besplatna knjiga lorda Lemingtona U dane dendija (In the Days of Dandies, 1890) – memoarski pitak, kratak istorijat (engleskog) dendizma, kao i hrpica drugih tekstova, koji na primerima objašnjavaju šta znači dendizam.

Možda nije nužno, ali da ne bi bilo zabune: Vasićevu kolumnu smatram jednom od najboljih u ono malo preostalog srpskog novinarstva, pa mu u tom smislu želim da je uskoro ukoriči.