Šaljem prilog vašoj polemici na levici i govoriću samo iz svog ličnog iskustva i o svojim osećanjima:

Sećam se, dobro, da je moje prvo razočaranje i prva tuga u borbi za "našu stvar", pre mnogo, mnogo, mnogo godina bilo to što je Srđa Popović otišao iz zemlje. Bila sam uverena, a i sada tako mislim, da bi takav čovek bio dragocen i nezamenljiv (kao i toliki drugi dobri ljudi koji su otišli) i kao putokaz i moralni stožer koji bi mogao puno da doprinese… Koji bi dao specifičnu težinu svemu što smo radili i pokušavali da uradimo kako smo znali i umeli i mogli sa datim i raspoloživim snagama. Srđa Popović je izabrao da siđe sa naše javne scene u najgorem trenutku.

Pogled iz domovine je drugačiji i javna reč izgovorena ovde i odavde ima sasvim drugačiji odjek i značenje. Možda nije fer da se sada napadaju neki od nas koji smo se, možda, i umorili – od jada, bede, tuge, žalosti i sramote a počele su da sustižu i boleštine i prerane smrti najboljih među nama.

Mi koji smo ovde ostali nismo imali nimalo predaha pa su nam sada, mislim, neke greške u procenama i povremen nedostatak elana u "borbi neprestanoj" dozvoljeni. Možda bismo i mi voleli za promenu da malo živimo i da mislimo na obične stvari – a ne stalno i večito, zato što smo ostali ovde, da nosimo breme istorije – i to mi, a ne državne institucije i ministarstva koje smo valjda zbog toga i izabrali.