Bio sam student pozorišne režije, tek došao u Beograd, mlad, blesav i neprilagođen na prestonički život. Nekako, ko zna kako, zateknem se u JDP-u, i pogledam Ćulijevu i Gordaninu Elektru. Do dana današnjeg nisam znao da li je to bio san ili stvarnost, da li su oni gostovali ili nisu, niti šta sam ja to gledao… Znam da je ta predstava razorila moju provincijsku pamet, gurnula me ka pozorištu kao ništa pre i posle toga; osvanuo sam, sutra, kao nov. Kasnije, opet sam pao u prosek, i kad god se setim Ćulija i Gordane Kosanović, meni srce zaigra i vrati mi poverenje u pozorište a, pomalo, i u ljude. Eto, to je to, ništa naročito, više kao – hvala za ovo podsećanje, sećanje, na veliku glumicu i velikog reditelja.