Dva gospodina, Zoran Janjušević i Nemanja Kolesar, sazvali su konferenciju za novinare u zgradi republičke vlade, da im saopšte nešto u vezi sa pranjem novca. Novinari, sa dosta pripremljenih pitanja, okupili su se, saslušali šta im je rečeno, a na kraju – iznenađenje: to je sve, nema pitanja, voljno, razlaz!

Novinari se našli u čudu. Vratili su se svaki na svoje radno mesto i počeli da protestuju: to nema smisla, nije fer, kakva je to konferencija za novinare na kojoj nema pitanja – tako to. Jednom reči ponašali su se kao fine dame u čijem je društvu neko ispustio glasan vetar, pa su počele da se bune tek kod kuće.

A nije moralo da bude tako, nisu oni uopšte morali da se ljute, moglo je da bude i obratno.

Podsetilo me je to na nešto što sam doživeo i sam – doduše, dosta davno, pre otprilike pola veka, kada sam kao mlad saradnik "Politike", bio upućen na jednu sličnu konferenciju, u Gradski komitet Partije. Naime, u vreme sazivanja te konferencije nije u redakciji bio niko slobodan od onih koji su, kako smo među sobom govorili, išli u komitete "po svoje mišljenje". Poslali su me iako nisam bio član Partije, računajući da je zadatak jednostavan, s tim da se tamo uzgred raspitam još o nečemu.

A tamo, drug zadužen za štampu, pojavio se sa pola sata zakašnjenja, pročitao nam neki tekst i na kraju razdelio taj isti tekst svima nama. I on je rekao nešto slično kao i dvojica pomenuta na početku – nema pitanja!

Nisam u to vreme imao nikakvo iskustvo sa komitetima, smatrao sam da su tamo ljudi slični kao i u ostalim gradskim ustanovama gde sam kao novinar uvek nailazio na otvorena vrata. A iskreno, više sam se plašio svog urednika nego nekog činovnika u komitetu, aparatčika kako smo ih tada nazivali. Zato sam se osmelio i ustao: "Znate, nisam ja nikakav ‘Politikin’ kurir koji je došao po poštu, a nisam ni vaš potrčko samo da bih tu hartiju odneo u redakciju. Kad već nema pitanja, mogli ste to da pošaljete poštom ili da date Tanjugu. Ovako smo svi samo dangubili. Hvala ni na čemu, odoh ja!"

Onaj drug je bio načisto zbunjen, očigledno nenaviknut na ovakvu situaciju. A i druga nekolicina novinara počela je takođe da ustaje i kreće ka izlazu. A oni papiri su ostali na stolicama.

Vratio sam se u redakciju, uplašen zbog sopstvene smelosti, zabrinut šta će mi reći moj urednik. Zvao se Živan Mitrović, predratni novinar, stari novinarski vuk koga nije bilo lako uplašiti. Ispričao sam mu šta je bilo, on je samo klimnuo glavom i rekao mi – u redu, ne brini – i otišao kod glavnog urednika. A glavni urednik bio je Branko Drašković, sa pedigreom Crnogorac, prvoborac, za koga su ljudi u Gradskom komitetu bili boranija.

Naravno da su ubrzo po redakcijama zagrmeli telefoni. Ne znam šta je rečeno onima u komitetu, ali sutradan se onaj tekst pojavio samo u strogo pravovernoj "Borbi", pa i to veoma skraćen.

Bilo je, dakle, i u ono vreme novinara koji su umeli i smeli da brane dostojanstveno svoje profesije. A ovaj poslednji događaj pokazuje da neki novinari ne umeju da u nekoj nepredviđenoj situaciji reaguju pravovremeno, na pravi način, nego se naknadno dozivaju pameti. A naknadna pamet nikome nije pomogla. Da su postupili drugačije, kao u ovoj pričici, cela priča bi se svela na svoju suštinu, beznačajnu bizarnost. Tako ne bi imali razloga da se ljute. A gospoda Janjušević i Kolesar, ako bi im bilo do toga, neka se ljute koliko god žele!