Iz pisma Jovana Dulovića saznala sam dve stvari, jednu dobru i jednu lošu.

Dobra je ta što Dulović sada priznaje da je pukovnik Pejović iz mog članka u NIN-u ipak Arkanov, a ne oficir JNA, kao što je tvrdio u "Vremenu" od 28. novembra. Dakle, Slobodan Milošević ispitivao je svedoka Slobodana Lazarevića o Arkanovom pukovniku Pejoviću; Slobodan Lazarević odgovarao je misleći na Arkanovog pukovnika Pejovića; tako je u sudskom transkriptu i tako je u NIN-u. Iz meni još nejasnih razloga, Jovan Dulović je tog čoveka proglasio za "sasvim drugu ličnost", da bi na izmišljenom sudskom citatu Lazarevića o "izvesnom pukovniku JNA Pejoviću" izgradio celu svoju konstrukciju o obmanutom sudu i svedoku.

Dobro je što je u prošlom broju "Vremena" Dulović Pejovića ipak vratio u Arkanove redove, gde mu je i mesto. Loše je što kod Dulovića nema ni traga nelagodnosti što je otkriven u lažnom navođenju Pejovićevog identiteta i Lazarevićevog svedočenja. Vaš reporter je slobodan da o sudijama i novinarima loše misli, ali bi valjda činjenice morale biti svete.

Ili Dulovićevo pribegavanje slengu i neprimereno familijarnom tonu u odgovoru na moje pismo ipak svedoči o nekom nemuštom osećanju nelagodnosti?