Briljantno. Iako se od autora nije ni očekivalo manje, imponuje trezvenost njegove analize. To je prilika i za razmišljanje o nama. U jednom trenutku nedavne istorije Zapad je doveo u pitanje neke osnovne vrednosti inače fascinantne zapadnoevropske civilizacije (uključujući i američku). Jedina preostala supersila nije odolela iskušenju da svoju vojnu nepobedivost upotrebi, makar i sa vrlo sumnjivim motivima. I doživela opštu osudu, negde diskretnu, negde veoma bučnu.

Nije li i Srbija bila u istom takvom iskušenju, samo na regionalnom nivou, početkom devedesetih? Neuverljivi motivi uz žestoku propagandnu pripremu intelektualne elite koja je osokolila generale najjače vojske u ovom delu Evrope da od komunističkih "internacionalista" postanu primitivni nacionalisti, koji neće prezati ni od, za oficire do tada nezamislive, saradnje sa bandama jajara i krimosa okićenih znamenjem iz guslarske istorije…

Osuda koju je Srbija doživela nije bila diskretna jer se od osude Srbije nije moglo ništa izgubiti. To je ona "nepravda" koja trezvene ljude ne vređa, jer će njene žrtve vrlo lako ponoviti tu istu nepravdu prema još manjima i slabijima.

Nije ovde reč o veštačkoj i nategnutoj paraleli, već o pokušaju da se ukaže na zlo koje u svojoj biti i nije političko, već možda ontološko: kao da su civilizacijske naslage još suviše tanke da bi sprečile zver koja u nama svima drema da se probudi čim se steknu iole povoljne okolnosti. Onima koji su se dovoljno bojali samih sebe pripada najveća zasluga za opstanak i njih samih i čovečanstva. Od drugih se nekako uvek odbranimo.