Nudi nam g. Milan Milošević da 2004. nasednemo na preglupu prevaru kojom je njegov prezimenjak barem duplo produžio svoje unazađivanje Srbije. Da uzmemo za ozbiljno tobožnje razlike između "srpskih" radikala i socijalista. Kaže, za radikale je povoljno što se propaganda lobističkih i medijskih mreža i nevladinih organizacija (svih?) ne koncentriše na njih, već na povratak Miloševića. Precizno je proračunao i da se u sadržaju političke aktivnosti bloka koji predstavlja Boris Tadić dve trećine kritika odnosi na postojeću vladu, za koju se prosto ne zna je li više distancirana od SRS-a ili SPS-a. Vrhunac tog fabrikovanja razlika među do neprepoznatljivosti sličnim akterima jeste u članku istaknuta tvrdnja O. Pribićevića – međunarodni faktori su možda i "progutali" socijaliste, ali radikale svakako nisu. Ako mislimo na iste faktore, tragikomična je i bizarna nada gde Miloševića i Pribićevića da su oni naivni kao onoliko naših sugrađana 90-ih. Jedan član vaše redakcije je pred "sudar" Lilića i Šešelja 1997. napisao da je u ovoj zemlji Šešelj već na vlasti, bez obzira na to šta mu piše u ličnoj karti, ali izgleda da to nema ko da čita.

Prepoznaje g. Milošević i da Tadića saveznici guraju u konfrontaciju sa Koštunicom više nego što on sam želi, otvoreno pritiskajući da DS bude čista opozicija i na nivou državne zajednice, a on napusti mesto ministra. Sekundarni cilj tih saveznika jeste da se Drašković odvoji od vlade. Valjda bi, kao učen čovek, Tadić morao biti svestan prednosti položaja nečiste opozicije, u kome bi mu jedan nivo vlasti služio za zabašurivanje Koštuničine ekstremne neprincipijelnosti na drugom nivou, čime bi sebe i DS, šta bismo logičnije od toga, lišio argumenta koji im je protiv same sebe vizionarski, pred izbore, poklonio DSS. Morao bi i da pojačava koheziju protivničke koalicije, nikako da je slabi. Ma, svestan je svega toga sigurno Tadić, ali ne daju mu dušmani oko njega… opet mahom pripadnici lobija i NVO-a koji po g. Miloševiću nemaju velik izborni uticaj, ali će uprkos tome Tadiću rasterivati birače. Malo elementarne logike nije zgoreg – često boli na početku, ali dugoročno garantovano koristi.

Nije vrhunac analitičke pronicljivosti g. Miloševića tvrdnja da je kohabitacija Tadića kao predsednika sa ovom vladom nemoguća, ni ona da vladine stranke ne mogu da kandiduju Koštunicu (kaže poneki zli jezik i da ne smeju, naravno da taj belodano i nepretemeljeno laže), ni u više članaka preporučena varijanta da se na različitim nivoima i po različitim pitanjima formiraju različite većine (ne daj bože da se zna ko je vlast a ko opozicija, to nije demokratski). Nije vrhunac ni megakontradikcija da je Tadićeva kandidatura posledica kraha pregovora o njegovom zadržavanju na ministarskoj funkciji, ali mu njeno gubljenje šteti kao kandidatu! Vrhunac je materijalna greška da je Dragoslav Avramović odustao od predsedničke kandidature 1997, mada je on odustao od mesta nosioca liste koalicije Zajedno na saveznim izborima 1996.