Veoma cenim komentar g. Krstića, ali ima nešto u tome što sam čula od moje babe, za drvenim stolom ispod stare jabuke. Služenje vojnog roka je nekada bila čast i privilegija, a danas se izbegava kao najveća pošast. Postoje u civilizovanim zemljama i obaveze prema državi u kojoj živite.

Ovih dana kada gledamo dramatičnu borbu ljudi sa poplavama, vidimo da su se prvo angažovali vojnici. A i ko bi drugi, možda oni što sede po kafićima i kladionicama ceo božiji dan i izbegavaju bilo koju vrstu obaveze? Ili oni što nikada u životu nisu ustali pre podneva?

Naravno da postoji alternativa, a pusto ostrvo je idealno mesto da čovek živi bez ikakvih obaveza prema bilo kome.