Još od priključenja Srbiji 1918. godine, traju polemike oko uspostavljanja pravno-političkog položaja Vojvodine u zajedničkoj državi Srbiji. Polemike se posebno pooštravaju kada se približe promene ustava ili donošenje novih , tako da smo i sada svedoci početka jedne kampanje protiv vojvođanske autonomnosti. Scenario je uvek isti. Pojavljuju se "samostalni" komentatori "nezavisnih" medija, kreću napadi na vojvođanske lidere, nalaze se Vojvođani koji se protive ili liderima ili autonomiji, pa kad zatreba, javljaju se beogradski intelektualci, a u završnoj fazi pronalaze se i pripadnici manjina koji će reći: "Ako se ja, kao nesrbin, ne bojim Srbije (Mihalj Kertes – Mađar), zašto se vi Srbi bojite Srbije?" Time bi se zaokružila celokupna lepeza svih onih koji treba da kažu : Vojvodina ne treba da bude autonomna.

Gospodin Boško Mijatović u svom tekstu, koji je izvorno objavljen u biltenu "Prizma" Centra za liberalno-demokratske studije, pokušava što iz neznanja, ili namere, da prikaže osnovna polazišta zahteva za vojvođanskom autonomijom kao neutemeljene. Činjenice koje iznosi su u najmanju ruku sporne i zahtevaju objašnjenje. No, krenimo redom.

Prvo, tumačenje autora pomenutog teksta da Vojvodina ne predstavlja staru, odavno poznatu pokrajinu, potkrepljuje ignorisanjem istorije pa čak tvrdi da Srem nikada i nije bio u Vojvodini. Nije tako teško pročitati neku istorijsku knjigu i pogledati istorijsku mapu na kojoj se vidi da Srem nikada nije bio područje austrijske jurisdikcije, nego mađarske – kao i Bačka, Banat i Baranja. Značajnim delom bio je područje Vojne krajine. Autor je sigurno u pravu kada želi da dokaže da Vojvodina nikada nije imala svoju samostalnu upravu, ali potpuno zaboravlja da je u nekim ranijim istorijskim periodima autonomnost značila i verske povlastice (kako za pravoslavce, tako i za protestante), status slobodnih kraljevskih gradova koji su imali svi vojvođanski gradovi, jurisdikcije Velikokikindskog i Potiskog dištrikta, itd. Autor svesno povlači paralelu Vojvodine sa onim istorijskim regijama koje zaista danas nemaju nikakvu regionalnu samoupravu, izbegavajući poređenje sa onima koji imaju. Kao na primer: Bavarska, Kastilja, Lombardija itd. Apsolutno se slažem da novo vreme i XXI vek donose nove poglede koji se ne slažu sa prašnjavom istorijskom argumentacijom, i upravo zato pogledajmo procese koji se odvijaju u Evropi kojoj težimo, pa ćemo videti regionalno uređene države: Nemačku, Italiju, Španiju, uspostavljanje škotskog parlamenta, procese decentralizacije u Francuskoj ili u našem bližem komšiluku, de facto ali ne de iure – autonomija Istre.

Autor želi da porekne posebnost vojvođanske kulture i umetnike iz Vojvodine prikazuje kao isključivo srpske ili šire – svetske ličnosti. To je tačno, ali autor tu ne daje odgovor na dva ključna pitanja: otkuda su te ličnosti svoju veličinu stekle upravo radeći u Vojvodini i zašto se Zlatna tamburica ne održava u Vlasotincu, a Sabor trubača u Čurugu?

Oko geografskih razloga koje opovrgava dr Mijatović, nije teško pogledati geografsku kartu Srbije pa videti nešto na severu gde dominiraju zelena i plava boja i primetiti da neka razlika postoji. Tačna je teza da su granice Banata prema Rumuniji, Bačke prema Mađarskoj i Srema prema Hrvatskoj određivane kako kaže autor: "od oka ", ali granice prema Srbiji, koje predstavljaju reke Sava i Dunav vrlo su definisane i mogu samo administrativnim načinom da budu promenjene. Otud je kompletan pančevački rit pripojen opštini Palilula kao teritorija koju obrađuje PKB, a opštini Sremska Mitrovica pridodato šest mačvanskih sela (što je posledica političkih odluka, a ne nekih famoznih krivljenja Save).

Sledeća argumentacija koju iznosi autor odnosi se na ispitivanja javnog mnjenja koja se vrše u Vojvodini i tvrdnju da Vojvodina nije za autonomiju, a potkrepljuje je trenutnim rejtingom stranaka koje zagovaraju tu političku opciju. Autor svesno prenebregava činjenicu da sve stranke DOS-a koje su zastupljene u Skupštini APV zagovaraju autonomiju Vojvodine, pa čak i DSS predviđa nekakvu regionalizaciju za Srbiju. Partija SPS, uništitelj Vojvodine, takođe najavljuje svoj predlog autonomije Vojvodine. A što se tiče istraživanja javnog mnjenja objavljenog u maju ove godine, ona takođe beleže rast podrške vojvođanskoj autonomiji koja sada dostiže 80 odsto. Naravno, u tom ogromnom procentu kriju se različiti vidovi autonomije i otuda takva atomiziranost partijskog opredeljivanja. Ako bi argumentacija autora bila valjana, onda bi najjača stranka u Srbiji morala biti Demohrićanska stranka Vladana Batića jer, po istraživanjima javnog mnjenja, čak 40 i više odsto građana podržava ideju samostalne Srbije. Gospodin Mijatović se očigledno seća zahteva vojvođanskih stranaka uoči izbora 2000. godine da dobiju više od polovine poslaničkih mesta u Skupštini APV, ali u procesu pripreme izbora u Vojvodini nije učestvovao i ne poznaje političku klimu u Vojvodini, kako sada tako ni tada. Tako daje naprasno velik značaj Koštunici i njegovoj stranci u Vojvodini. Ne znajući da su uoči izbora 2000. godine jedino LSV i DS imali u Vojvodini razvijenu partijsku strukturu, a da, na primer, DSS nema nijednog odbornika u petnaestak vojvođanskih opština iz prostog razloga što nije tada ni postojao u tim sredinama.

Liberalni demokrata Mijatović iznosi vrlo liberalnu i demokratsku teoriju po kojoj nije dovoljno da jedna regija bude složna u zahtevu za autonomiju, nego s tim mora da se saglasi ostatak države. Neka nam g. Mijatović onda da savet kako da ovih 80 odsto Vojvođana ostvari svoju političku volju.

Gospodin Mijatović je, evidentno, koristio pogrešne podatke tvrdivši da ne postoji poresko prelivanje iz Vojvodine i za to uzima meni nepoznat izvor koji je naveden kao: Jugoslavija 1918–1988. nekog SZS iz 1989. godine. Da podsetimo, to je bilo doba besomučne miloševićevske kampanje i uopšte ne čudi da su svi podaci koje dalje navodi g. Mijatović verovatno iz istog izvora, propagandistički podaci jednog režima, gde smo se mi u Vojvodini izgleda prerano ponadali da je takav način iskrivljavanja i prezentovanja činjenica za nama. Ukoliko je gospodin Mijatović i dalje zainteresovan za istraživanje Vojvodine, neka pročita knjige dr Ranka Končara, Bogumila Hrabaka, Dimitrija Boarova, pregleda godišnjake Društva istoričara Vojvodine itd., u kojima jasno i nedvosmisleno stoje svi osporavani podaci. Što se tiče tvrdnje da se autonomija Vojvodine nije isplatila Vojvođanima, toplo mu preporučujem knjigu Dimitrija Boarova Autonomija se isplati, u kojoj su vrlo precizno izneti podaci koji pokazuju stopu ekonomskog rasta, investicije i ostale pokazatelje života u Vojvodini u periodu 1974–1988. god. Ako mu i to ne bude dovoljno, neka dođe u bilo koji vojvođanski grad i pita građane u kom periodu je najviše građeno i stvarano u Vojvodini.

U sledećem pasusu autor ponovo izbegava nekoliko činjenica. Svakako da su iz Vojvodine odnošena industrijska postrojenja u razne krajeve, pa čak i u Albaniju, ali ne spominje ona industrijska postrojenja koja su iz Vojvodine preneta u Srbiju, a ne obratno. Tako da su odneti celi pogoni "Zorke" Subotica u "Zorku" Šabac, UTVA – pogon za proizvodnju vagona, u GOŠU Smederevska Palanka itd. Verujem autoru da niko iz centralne Srbije nije imao nameru da na takav način pljačka Vojvodinu. Zašto su onda za vreme Miloševića iz Vojvodine odnesene pruge, oprema TV Novi Sad, Instituta u Sremskoj Kamenici, telefonske centrale, itd.?

Što se tiče današnjih tokova novca, možemo da vidimo na primer situaciju iz saopštenja br. 2a/12 NBJ od 06. 01. 2003. godine u kome ćemo videti da je na teritoriji Republike Srbije u periodu od 01. 01. do 31. 12. 2002. godine bruto naplata javnih prihoda bila 507 miliona, od čega 116 miliona u Vojvodini. Taj procenat na izgled odgovara procentualnom učešću Vojvodine u stanovništvu, ali previđa ono što je i autor sam zaključio da su svi prihodi i porezi na dohotke zaposlenih u EPS-u, PTT-u, železnici, policiji i drugim državnim službama uplaćeni u Beogradu. Onda razdeo koji se i danas sprovodi i koji ide ka Vojvodini na broj stanovnika, u stvari dovodi do prelivanja poreskih davanja. Prosečan obim sredstava po stanovniku, a na osnovu Zakona o obimu sredstava i učešću opština i gradova u porezu na zarade i porezu na promet, građanima Vojvodine je u 2002. godini dodelio 855,97 dinara, građanima Srbije bez Vojvodine 1183,67 dinara, a 2003. god. Vojvođani su dobili 1210,62 u proseku, a građani ostalog dela Srbije 1516,20 dinara. Razlika na izgled nije velika, ali ipak upućuje na zaključak da Vojvodina po osnovu samo ovog jednog zakona koristi manje svojih sredstava.

Sada dolazimo do ključnog dela stava koji iznosi g. Mijatović: da bogatiji više plaćaju porez od siromašnih, i tu mudro zaključuje da zbog toga bogati i više koriste državne usluge. Ako Vojvođani evidento plaćaju i uplaćuju više poreza, i ako je, na primer, prosečno dugovanje građana Novog Sada za električnu energiju deset puta manje od prosečnog dugovanja građana Niša, zašto Vojvođani sami plaćaju popravke i zamene seoskih trafo-stanica? Zašto mi kao bogati ne možemo da imamo povlastice u zdravstvu, školstvu, putnoj mreži za koju više plaćamo? Zašto građani Vojvodine ličnim sredstvima i putem samodoprinosa sebi grade ulice, vodovode, kanalizacije, uvode telefone, a nemaju nikakvu privilegiju da se to radi iz onih para koje oni plaćaju? Nesolidarnost ide čak dotle da su građani Vojvodine punu deceniju izdvajali iz svojih plata pomoć Crnoj Gori za ublažavanje posledica zemljotresa, a kada je 1987. zemljotres načinio štetu nekim mestima istočnog Banata, u pomoć su pritekli, da čovek ne poveruje, građani zapadnog Banata.

U samom završetku svoje teorije liberalni demokrata Mijatović spominje nekakav slučaj intervencije Čanka i Pomoriškog u sprečavanju integracije malih vojvođanskih banaka sa nekim beogradskim. Stvar tu malo nije jasna. Najveće beogradske banke Dinkić je ugasio, a vojvođanske podržavio. Na koje banke g. Mijatović misli? Iz te vrlo nejasne tvrdnje autor dolazi do zaključka da Čanak zagovara nekakvu etatističku kontrolu društva, a sam forsira tezu da država ne sme da dopusti autonomiju jednog svog regiona i da nikakve ingerencije vlasti ne treba da postoje tamo gde je evidentna osobenost nekog regiona.

Niko razuman ne bi više pravio nacionalne ekonomije, zatvarao tržište, ali prikupljanje i distribucija poreza je ono na čemu mora da se bazira neka buduća autonomija. Nedopuštanje mogućnosti da Vojvodina uživa u svom bogatstvu, ponajviše u vidu javnog sektora, nije nimalo demokratski, a još manje liberalno. G. Mijatović i njemu slični moraju da shvate da bogati moraju da pomognu siromašnima, ali da pre toga moraju da pomognu sami sebi. A s druge strane, da onaj što nešto plaća mora da nadzire kako se njegove pare troše. Teza koju zagovaraju neki krugovi u Vojvodini da će Vojvodina prepustiti Srbiji odbranu, spoljnu politiku, spoljnu trgovinu itd. upravo čine grešku jer, ako se na teritoriji Vojvodine prikupi na osnovu akciza gotovo identična suma kao i u ostatku Srbije (2a/12) , a pošto se upravo ovi poslovi finansiraju iz akciza, onda je logično da bi Vojvodina trebalo da ima ravnomeran nadzor sa ostalim delom Srbije.

I na kraju, autor nije razrešio dilemu da li je LSV za republiku, autonomiju ili nešto drugo.

Ostavite nama naše novce, a zovite nas kako god želite!