Čitam, ili sam upravo pročitao, neke oglede o filozofiji Serena Kjerkegora iz kojih pozajmljujem ovaj naslov, misleći na žrtve, bezbrojne žrtve onih koji su se "udružili u cilju zločinačke delatnosti". Možemo li da se udružimo, da li je uopšte potrebno da se udružimo, kako bi ćutanje o zločinima postalo transparentnije?

Pre svega, u pravu je Srđa Popović: suviše se ćuti o zločinima. U pravu je i Stojan Cerović: "tužilačka revnost" Sonje Biserko – nema granica. Ali, zar treba da je ima? Zar je bilo malo smrti i ubijanja? Ko sve nije računao? Mihailo Marković ili Biljana Plavšić, koja se sada bar kaje. Koliko znam Ceroviću, ili Žarkoviću, niko nije rekao: "Marš iz Srbije!" (I dobro je da nije.) Ali Sonji jeste.

Na prvi pogled može se učiniti da Sonja Biserko preteruje kada "Vreme" i B92 optužuje za totalitarizam. Međutim, šta je totalitarizam? Odsustvo mišljenja ili nedovoljnost mišljenja i politike? U tom smislu, njena kritika ovih medija je ispravna. Ne piše se i ne misli dovoljno o zločinima. Ili, vi možda mislite da je toga bilo dovoljno? Ili, možda, i previše? Da je ovde moguće pronaći meru, u ovom mračnom kalkilu, ubijanja, umiranja i smrti? Da je moguć "treći put"! Da možemo, da je dopušteno, da iz svojih građanskih loža nastavimo da s nepodnošljivom lakoćom mudrujemo o zločinima, sve do onog opscenog cinizma Ljubiše Ristića da za razliku od pasa, Srbi jedini otkopavaju svoje kosti. Čije kosti? O tome treba pitati žrtve ovih morbidnih kalkulisanja. O tome je reč.

Da li je u pravu Dušan Makavejev, koji je, doduše isprovociran, rekao da "leševi nemaju nacionalnost"? U tome je suština, kako bih rekao, ovog naopakog zalaganja za deetnifikaciju zločina. Jer, prethodnu etnifikaciju zločina nisu obavile žrtve nego dželati. Oni koji su se udružili u zločinu. Oni koji su samo "branili ili brinuli" za narod, bilo koji. Oni kolektivizuju zločin, a ne Sonja Biserko. Zato je ova navodna deetnifikacija zločina, u stvari, njegova racionalizacija. Manipulacija zločinom. Zamagljivanje razlike između krivice, koja je pojedinačna, i odgovornosti, koja osvešćena postaje kolektivna politička odgovornost. Zato je prihvatanje ove političke odgovornosti pretpostavka svake odgovornosti, sve do sankcionisanja pojedinačne krivice za zločine. U suprotnom, sunce sija i nad pravednikom i nad zločincima.

Ali, sve je to poznato. Zato sam morao da savladam unutrašnji otpor kako bih se uključio u ovu polemiku, koju je neko nazvao "novim raslojavanjem na književnoj levici". Ima nečeg odvratnog i perverznog u tome, pošto je razlog ove polemike cinično podmetanje da oni koji insistiraju na odgovornosti za zločine (poput Sonje Biserko ili Nataša Kandić) govore o kolektivnoj krivici naroda.

U stvari, to su oni koji se zalažu za ovu deetnifikaciju zločina. Jer, kao što sam rekao, da bi se obavila ova deetnifikacija, zločin se pre toga mora etnifikovati, što je teza zločinaca a ne žrtve.

Sa stanovišta žrtve – nema "trećeg puta", kojim bi, ako se može, zajedno dželat i žrtva. Nema zajedničke "istine!" i "pomirenja" među njima. To bi, doista, bio mrak totalitarizma. Ali, sve je to poznato. I zato je perverzno do besvesti mudrovati o tome. Sve dok se ne zaboravi o čemu je bila reč. Mnogima u Srbiji smetaju ove "žene u crnom" i njihova "tužilačka revnost". Ali, mnogima smetaju i žrtve. Zato su pomešali asanaciju i lustraciju.