Poštovani gospodine Žarkoviću,

Kao i sve vaše tekstove u "Vremenu", sa pažnjom sam pročitala i tekst "Dehelsinkizacija gospođe Biserko" u broju od 1. avgusta 2002. godine.

Nije me iznenadila žestina s kojom ste govorili o predsednici Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Ona je, zajedno s predsednicom Fonda za humanitarno pravo, već godinama živa meta. Nije lako odoleti atmosferi verbalnog linča – to, valjda i jeste njen smisao. Upijamo je neosetno i priključujemo joj se s lakoćom. Čak i polemike o stručnim, da ne kažem, naučnim pitanjima karakteriše arogancija koja se graniči s linčom. Uzela sam, dakle, slobodu da vam se obratim povodom vašeg teksta "Dehelsinkizacija gospođe Biserko", pre svega, zato što me je on naterao da se zapitam:

1. Šta zapravo znači dehelsinkizacija? (Kakva grozna reč – da čovek jezik polomi!) Zaobilaženje mesta svežih zločina; zatvaranje vrata hiljadama izbeglica i dizanje ruku od njihovog povratka; prenebregavanje položaja manjina koje čine trećinu stanovništva Srbije; prećutkivanje antisemitizma koji je svoj najnoviji trag ostavio na leđima spomenika Moši Pijadi u centru Beograda, pred Politikom; zatvaranje očiju pred širokom lepezom pojava socijalne patologije u Srbiji; ostavljanje u tami animalnih uslova u zatvorima? Sve je ovo domen Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.

Ili bi, možda, dehelsinkizacija imala da znači obustavljanje izdavačke delatnosti Helsinškog odbora o našoj neposrednoj prošlosti. Da se na nju ne gleda jednostrano, govori i sam broj edicija: Svedočanstva, Ogledi, Prevodi, Helsinške sveske, Helsinška povelja.

2. Da li dehelsinkizaciji, što god ona značila, podležu i autori pomenutih edicija: Milan Šahović, Milivoje Maksić, Ljubivoje Aćimović, Bogdan Bogdanović, Miodrag Stanisavljević, Novak Pribićević, Slobodan Inić… I, da ne zaboravim, pokretač "Vremena" Srđa Popović? Ili, možda, po treći put, treba lustrirati netragom nestalog bivšeg predsednika Republike Srbije Ivana Stambolića?

3. Da li se može govoriti o relativizovanju zločina? Na osnovu brojnih susreta s ljudima u Srbiji, sa sigurnošću mogu da kažem da se zločin relativizuje i iz očajanja. Ali, to ne treba mešati s nedostatkom političke volje da se zločin sankcioniše. Šta, inače, znači natezanje sa svetom oko Haškog tribunala? Šta zaštita optuženih za zločine u Vukovaru i Srebrenici? U Foči? Danima držim na stolu članak don Branka Zbutege "Kako je zločinac svom zločinu podigao lingvistički spomenik. Srbinje nad užasom Foče", koji je objavljen u listu "Danas" 20. juna 2002. "Ja najmanje pozvan", kaže Don Zbutega, "ipak kad je fočansko-srbijansko pitanje u pitanju svoju rekoh. A zapravo ne rekoh nego izbljuvah, propištah, kako ne bih urliknuo. A urliče mi se odavno i od samog početka. I to ne zbog naučenih i osvjedočenih saznanja o ljudskoj prirodi, nego zbog bolnih šutnji cijelog jednog kolektiviteta, koji sebe, bar u Srbiji, manje voli nego što sam ga ja bilo kada najmanje voleo".

Ne napušta me osećaj da je don Branko Zbutega meni lično napisao pismo na koje ja nisam odgovorila. Šta da mu otpišem? Da se lično ne osećam ni odgovornom ni krivom?

Bilo je ljudi koji su još pre deset godina predviđali da će dani mira biti veoma dramatični. Ljubiša Rajić je rekao: "Znam da nije popularno reći, ali, po svemu sudeći, moraćemo da započnemo sa sudskim procesima. Ako želimo državu u kojoj će vladati pravo i kakva-takva pravda, onda će na sud morati da se izvedu razni pljačkaši, ratni zločinci koji su ih na zločine obodravali i davali im pokriće za njih".

A Slobodan Stojanović je, 1992. godine, napisao: "Da je sreće, pameti, znanja i dobrote, morali bismo i mi sastaviti istoriju sramote, greha i beščašća ovog rata i prvog dana mira pristupiti njenom pisanju.

Ali, ova spasonosna istorija ne bi smela – nikako! – da izvrda suđenje i kažnjavanje zločinaca. Ako svaki, i najmanji zločinac ne bude priveden pravdi, rat će se vraćati i vraćati".

Naš sadašnji trenutak nije, dakle, bio ni nezamisliv ni neočekivan. Samo, izgleda da se u brutalnom ratu moglo biti radikalniji nego u varljivom miru. To je razumljivo. Danas nije dovoljno govoriti, valja i činiti.

Vi ćete mi, poštovani gospodine Žarkoviću, možda reći da ste reagovali na jednu konkretnu izjavu predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Ali, reagovanje na svaku, pa čak i neopravdanu primedbu na proces suočavanja s istinom o počinjenim zločinima – s barikade i preko nišana – odvaja se od povoda i, verujem nenamerno, pretvara u relativizovanje nasilja.

4. Da li vi, zaista, mislite da centrali, odnosno Međunarodnoj helsinškoj federaciji za ljudska prava u Beču, treba odavde javiti ko je predstavlja u Srbiji? Stvarno verujete da ona nije imala pojma o ličnosti koju je izabrala za člana svog Upravnog odbora? Oprostite, ali to stanovište je druga strana onog stanovišta prema kome bi svet Srbiju video u mnogo povoljnijem svetlu da u ratu i izolaciji nije bilo pacifista i globalista. I danas, kada Srbija prolazi kroz bolno ali neizbežno preispitivanje svoje neposredne prošlosti, svet bi ne samo razumeo nego i opravdao sve što je u njeno ime učinjeno – da nema unutrašnjih izdajnika, sikofanta, denuncijanata. Svet, dabome, nije savršen. Ali, dovoljno je racionalan da u ovome stanovištu vidi izraz naše inferiornosti. U suštini, naše ravnodušnosti prema vlastitoj sudbini. Tako ovdašnje žive mete za svet postaju – lakmus.

S poštovanjem,