Tvrdnja u navedenom članku da je Srebrenica bila "zaštićena zona" koju je holandski bataljon UN-a imao da brani – nije tačna. Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 824 od 6. maja 1993, Srebrenica je bila proglašena za "sigurnosnu zonu" (safe are, kako govori i predmetni izveštaj Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju, NIOD) a ne za "zaštićenu zonu" (protected area). Aktivna odbrana enklave nije bila u UN-mandatu za holandski bataljon (Dutchbat, 429 slabo naoružanih vojnika).

U "sigurnosnoj zoni" bila je pored civila i 28. divizija armije BiH, sa 5803 borca (prema izjavi načelnika štaba armije, generala Envera Hadžihasanovića), koja je pri padu Srebrenice među prvima napustila "svoje" i probijajući se ka Tuzli izgubila skoro polovinu ljudstva (pobijenih ili poginulih u borbi?). Ta ista divizija bila je, međutim, sve vreme opsade, više od dve godine, veoma aktivna: prepadima iz enklave spaljena su 192 srpska sela i pobijeni njihovi žitelji (izveštaj NIOD-a). O tome u navedenom članku nema ni reči. O ostalim srpskim žrtvama u tom području da i ne govorimo.

Prikazani izveštaj NIOD-a "obogatio" je autor svojim proizvoljštinama, s lakoćom argumentacije koja, po njemu, ne mora da se dokazuje. Tako nešto ne koristi, ni ovog puta, nikome: za optužbu je profanisano (morbidna manipulacija mrtvima traje već sedam godina), za katarzu Srba je jednostrano, iskonstruisano i neubedljivo.