Grupa potpisanih autora teksta "Strah i odgovornost", braneći svog direktora Omčikusa, žali za vremenima koja su prošla, a bila su u stilu "al’ se nekad dobro jelo (pilo, putovalo)"… Sredstva su se trošila, a spomenici? Njih ćemo da "predamo budućim generacijama u obliku u kojima smo ih zatekli" kako kažu, ako pojedine kategorije, kao što su objekti narodnog graditeljstva i veoma ugrožene freske u mnogim manastirima, uopšte prežive naše vreme! Buduća pokolenja moći će da uživaju u Atlasima narodnog graditeljstva i fotomonografijama.

Republički zavod za zaštitu spomenika kulture našao se poslednjih godina u procesu svojevrsne tranzicije, tokom koje je požrtvovani rad konzervatora na fizičkoj zaštiti spomenika zamenjen birokratskim odnosom prema baštini i njenim korisnicima, praznim pričama o "prevaziđenoj i savremenoj metodologiji", "očuvanju istorijskih slojeva" i "atlasima"…

Samo oni koji su neopterećeni iskustvom bilo kakvog rada da spasu i produže trajanje nekog spomenika, a o celinama da i ne govorim, mogu da potcenjuju velike napore i rezultate koje su konzervatori koji su radili na fizičkoj zaštiti spomenika postigli. Radovi vođeni po "prevaziđenoj metodologiji" omogućili su zaštitu i uređenje desetina spomenika, a upis na Listu svetske baštine Sopoćanima, Rasu i Đurđevim stupovima, Studenici, Kotoru i Dečanima. Stara metodologija podrazumevala je pravi timski rad, valorizaciju objekata, poznavanje težine problema i određivanje hitnosti otklanjanja istih, saradnju sa vlasnicima spomenika i dogovor oko programa rešavanja njihovih objektivnih potreba uz potpunu zaštitu integriteta spomenika.

Šta je to što treba da zameni "prevaziđenu metodologiju"? U periodu kada je grupa potpisnika činila konzervatorsku "elitu", kako su govorili za vreme mandata Marka Omčikusa, primenjivan je "savremen metodološki pristup" koji je ostavio trajne posledice po baštinu. Rad na spomenicima je zamenjen samo pričom o znanju napabirčenom po vorkšopovima i kursevima u Italiji. Šta je to vreme, od 2001. do 2004, donelo našoj baštini? Izgoreli su crkva u Nišu i pola Hilandara (da li je i to istorijsko naslojavanje?), trošili su se milioni na izradu Atlasa narodnog graditeljstva, umesto zaštite od propadanja objekata narodnog graditeljstva, trošena su sredstva (15 miliona, kako saznajemo iz novina) na uređenje zaštitarske kancelarije u Sremeskim Karlovcima umesto zaštite Sremskih Karlovaca. U ovom periodu došlo je do niza konflikata sa Crkvom, sa Koordinacionim centrom za Kosovo i Metohiju i nevladinim organizacijama koje su pokušale da sa Zavodom ostvare saradnju na zaštiti baštine na Kosmetu.

Kada je reč o Mileševi, problem Zavoda i "savremenog metodološkog pristupa" je u tome što je na čelu eparhije vladika koji želi da je unapredi i koji ne može da prihvati da za ovaj manastir ne može da dobije projekte uređenja zaštićene zone, izmeštanja puta, adaptacije konaka, zvonare i da je briga o manastiru svedena samo na odugovlačenja, zabrane rada i tužbe. Oni koji se zaštitom spomenika bave samo u priči, ni ne znaju šta po Zakonu o planiranju i izgradnji mora da ima određena vrsta projekata. Tako ne znaju ni da Idejni projekat uređenja Mileševe obavezno mora da sadrži plan uređenja zaštićene okoline sa obilaznim, pristupnim putem, parkingom i pešačkim komunikacijama, arhitektonske projekte sanacije postojećih i projekte novih objekata, pa prema tome i nove zvonare, mora da ima idejne projekte infrastrukture i studiju uticaja na životnu sredinu. Arhitekta Miladin Lukić to sve nije uradio, ali ga kvartet ipak brani, verovatno zbog "savremenog metodološkog pristupa" ili samo udvorištva.