Kad bi sport bio ono što bi trebalo da bude, dakle, praznik ravnoteže duha i tela, prvi bih ga branio. Ali sport odavno nije to. On je postao glorifikacija isključivo tela, snage i veštine. Tu duha nema. Jadno je društvo čiji su promoteri skoro isključivo sportisti. "Izguglajte" bilo koje uobičajeno naše prezime i dobićete na stotine naših ljudi koji su u svetu duhom (pameću, znanjem) postigli stvarne svetske rekorde. Ali oni su u svojoj zemlji osuđeni na anonimnost, njima niko ne priređuje državne dočeke, a ogromna većina živi u najmanju ruku skromno. Društvu koje dozvoljava da mu političari javno psuju i ne mogu da zakopčaju košulju i nije potreban duh – dovoljni su nabildovani mišići, gologuze pevaljke i rečenice tipa "Ono, u fazonu, mislim, stvarno…".