Predstavnici opozicije imali su nedavno sastanke sa specijalnim izaslanikom Evropske unije za dijalog Beograda i Prištine Miroslavom Lajčakom i specijalnim izaslanikom SAD za Zapadni Balkan Gabrijelom Eskobarom u kontekstu ohridskog verbalnog sporazuma. Kakva je komunikacija dela proevropske opozicije sa predstavnicima Zapada? Šta im Zapad poručuje? I koliko je svestan problema koje imaju Vučićevi protivnici? Koliko su njihovi predstavnici zaduženi za Balkan kompetentni? S obzirom na prirodu tih komunikacija, koja podrazumeva i poverljivost, imena naših sagovornika nećemo otkrivati, ali ističemo da smo razgovarali sa bezmalo svim relevantnim opozicionim partijama sa građanskog spektra
Aleksandar Vučić je iz Ohrida morao da se vrati sa nekakvom pobedom iako je u realnosti nema. Zato govori šta je odbio i prećutkuje da je ono na šta je pristao pravosnažno i bez njegovog potpisa. Inače, javnost je Vučićev potpis do sada viđala samo na pismima penzionerima i na nekim zaključcima Vlade Srbije u vreme dok je bio njen predsednik od 2014. do 2017.
Novi politički blok će pokušati da potpuno okupira nekakav državotvorni, patriotski, najširi centar, a svi oni koji budu izvan njega biće predstavljeni, manje ili više, kao ekstremisti koji rade po stranim nalozima, bilo da su im šefovi, kako se to obično kaže, u Briselu, Vašingtonu, Moskvi, Pekingu ili Kinšasi. Dakle, oni koji nisu u njemu po definiciji će biti antidržavni elementi i izdajnici, uz izvesnu gradaciju
Nedugo posle skupštinske rasprave o evropsko-američkom planu za kosovsko pitanje, započela je naprednjačka ofanziva sa Vučićevog Instragrama i nastavila se po svim režimskim medijima. Vlast je time pokazala svoju nepredvidivost i otvorila brojna pitanja. Najvažnije glasi – da li pred Dan državnosti u Srbiji postoji država
Sigurno je da bi overeni dogovor bio važan korak na evropskom putu Srbije koliko god bili u pravu oni koji kažu da je upravo predsednik države najveća prepreka tim procesima. Zato je građanska opozicija u nezgodnoj situaciji. Jasno je da je ovo pitanje nadstranačko i državno, te da bi nekakav sporazum sa Kosovom valjalo podržati – kako da se dođe do njega. Ukoliko ga opozicija bude koristila za stranačke poene, steći će se utisak njene nekonstruktivnosti i neodgovornosti, a izgubiće i ne baš jaku podršku sa Zapada. Sa druge strane – kako pružiti podršku eventualnom sporazumu, a da se to ne protumači kao podrška aktuelnom režimu
Predsednik Srbije zna u metar koliko je izgrađeno puteva i auto-puteva, imena svih sela i zaselaka u Srbiji i probleme sa kojima se suočavaju. Silne činjenice ili nešto što liči na njih kod velikog broja recipijenata proizvode osećaj autentičnosti, jer neko ne može da govori neistinu, misle oni, ukoliko recimo kaže da su u nekoj novoj fabrici zaposlena 372 radnika, ili da je izgrađen put od 34,67 kilometara
Dok traje rat u Ukrajini, Zapadu će u fokusu biti sprečavanje srpskog državnog vrha da se “u potpunosti ne svrsta na stranu Rusije, u atmosferi novog hladnog rata”, smatra profesor Bojan Pajtić. Ekonomija bi mogla da bude najveći izazov za vlast pošto su dramatičniji problemi za sada izbegnuti zbog srećnih okolnosti, mišljenja je Dejan Bursać sa Instituta za političke studije. Direktor Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi kaže da je Srbiji ostalo veoma malo vremena tokom kojeg će moći da “muze sredstva EU”, a da se ponaša suprotno evropskim vrednostima. Narodni poslanik Demokratske stranke Nebojša Novaković kaže da će ove godine veliki izazov za Srbiju biti da “u hiperprodukciji svega neprijateljskog i zlog sa Zapada koja se fabrikuje za domaću javnost – niko ne nastrada”
Kada se jednog lepog dana bude ispisivala politička istorija Srbije pod vlašću Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, verovatno će biti dovoljno tek nekoliko pasusa da se prepričaju i pojasne rezultati delovanja “skakavaca” koji su razorili društvo, ukinuli politiku, dezorijentisali građane i državu doveli na slepi kolosek. Nema tu mnogo filozofije, sve je veoma prosto
“Kako će glasači reagovati na neki novi Brisel ili na zaokret u pogledu Rusije u situaciji kada obećanje boljeg života više nije izvesno”, pita se za “Vreme” Dejan Bursać, istraživač u beogradskom Institutu za političke studije. “Sigurno će ih iritirati i SNS i njihovi funkcioneri, i pojedine afere će dobiti mnogo više odjeka u tako frustriranom javnom mnjenju. Vučić, verujem, sve to dobro predviđa i zato želi da formira novi pokret baziran na sopstvenoj ličnoj popularnosti, koji bi pokupio eventualne nezadovoljne glasače naprednjaka pre nego što se oni raspu u neke druge stranke”
Srpska napredna stranka nikada suštinski nije napustila prethodnu, radikalsku politiku, već ju je samo ublažila i zašećerila zapadnim šarenilom u supermarketima. A pogotovo nije promenila infrastukturu na kojoj su radikali počivali, a to su nacionalističke institucije, “duboka država”, ratnoprofiterske i kriminalno-ekstremističke grupacije
Šta bi drugo moglo da bude nego provokacija treći crkveni orden Vojislavu Šešelju, čoveku pravosnažno osuđenom u Haškom tribunalu koji je ponosito prekršio sve božje i moralne zakone? Da ga je Isus poznavao, upao bi u duboku, katatoničnu depresiju
Aleksandru Vučiću je trebalo skoro pet meseci da zaključi da je Ana Brnabić bila dobra premijerka i da bi tu funkciju mogla da obavlja još dve godine. Zašto baš do 2024? Najverovatnije zato što će se tada održati redovni lokalni i pokrajinski izbori u Srbiji, pa će, po običaju, biti raspisani i republički. Oproban recept za naprednjačku pobedu glasi: izbori na svim nivoima, združena medijska kampanja, nosilac liste Aleksandar Vučić, izborni menadžment koji podrazumeva sve nepravilnosti ovoga sveta. A i potpuno je nebitno ko je na čelu vlade kojom diriguje Vučić
Ana Brnabić je dokaz da premijer može da bude bukvalno bilo ko. Tako bi to mogao da bude i Miloš Vučević. Međutim, Brnabić je u međuvremenu postala važan faktor u partiji i bukvalno broj dva, ako tako nešto postoji. Oboje ispunjavaju ključni kriterijum: lojalni su Vučiću preko svake mere dobrog ukusa. Oni ponekad izgledaju kao osobe koje bi legle u baru i pustile da Vučić preko njih pređe da ne pokvasi cipele
Kada je formirana poslednja vlada, ceo državni vrh je bio ponosan i nesnosan povodom činjenice da polovinu sastava čine žene. Dve godine kasnije, na izmaku mandata “ženske vlade”, izvesno je da je u ovdašnjem političkom kontekstu nebitno sve osim Aleksandra Vučića. A on nije žena
Skupština je konstituisana, na redu je formiranje vlade. Biće šesta od početka doba naprednjaka. Prvu vladu (2012–2014) obrazovao je Ivica Dačić; kao premijer, odmah je postao talac u sopstvenom kabinetu i od tada pati od stokholmskog sindroma. Slede dve vlade (2014–2017) Aleksandra Vučića s ministrima poput uplašenih dvorjana. A u naredna dva kabineta (2017–2022) Ane Brnabić dodatno će zglajzati postavši kancelarijsko osoblje predsjednika Srbije. Većinom je reč o istim osobama koje se iz jedne fotelje u državnoj službi premeštaju u drugu. Ipak, tanak kadrovski potencijal režima, te potreba da se zadovolji čaršija na sve četiri strane sveta – domaća i međunarodna – rezultirali su regrutacijom nestranačkih ministara. Obično dovođeni uz pompu i reklamu njihovih “supersposobnosti”, kasnije bi postajali veći naprednjaci od naprednjaka ili nestali u tišini, bez “zdravo” i “doviđenja”. Istu sudbinu dele i neki članovi SNS-a, mahom nepoznati široj javnosti.
Mada je izbor bio vrlo težak i uz svest da su neki neopravdano zaobiđeni (tako je uvek u politici), donosimo listu dvanaestoro ministara koji su svojim nastupima ili njihovim izostancima dali nemerljiv doprinos kadrovskoj politici Aleksandra Vučića. Možda ovo nekom od pretendenata na portfelj bude za nauk
U par navrata javnost je “čekićarila” mesecima da Aleksandar Vučić donese odluke o sudbini svojih saradnika koji su nešto, je li, zeznuli. Nikada se zapravo nijednog nije odrekao, ali je veoma uspešno – takoreći aikido zahvatom – iskoristio napise o njima u nezavisnim medijima, kako bi ih marginalizovao i ponizio. I inače, svako ko bi iz njegovog okruženja podigao glavu i, u paranoičnim vizijama, predstavljao mu potencijalnu konkurenciju, bivao je javno išamaran, ali mu na kraju ipak ništa ne bi falilo. Tek da svako zna svoje mesto u hijerarhiji moći. Najviše ceni saradnike koji se sami šamaraju i ponižavaju, poput premijerke Brnabić
Da li predsedniku države sreća okreće leđa? Rat u Ukrajini mu ne ide na ruku, a međunarodni pritisci su jaki da donese odluku koja će Srbiju svrstati ili na Istok ili na Zapad. A ukoliko ispuni obećanje i povuče se sa mesta predsednika Srpske napredne stranke – makar to bilo samo formalno – otežaće poziciju svoje stranke na predstojećim lokalnim i pokrajinskim, a bogami i na parlamentarnim izborima, jer neće nastupati pod njegovim imenom. Valjda neće
Ako je ikada bilo prostora da se “vodi politika”, to je onda ovaj trenutak globalnih promena pošto će sadašnje ponašanje definisati mnogo toga što će biti važno u budućnosti. Uprkos svemu, zato je sada mnogo važnije za opoziciju da pravi zajedničke dogovore nego da se vajka, kuka i pravi pametnom bez političkog rezultata. Možda tako i uspe da otvori medijski prostor, smanji sumanute napade na sve koji ne misle kao Vučić i makar malo uljudi politički i medijski prostor u Srbiji
U Narodnoj skupštini biće zastupljeno tridesetak stranaka i pokreta. Kada se tome pridodaju i nestranačke ličnosti, predstavnici raznih grupa građana, sindikata i udruženja koji su nastupili na listama pojedinih stranaka i pokreta, šarenilo je neuporedivo veće
I pre nego što je otišao na sastanak kod predsednika Srbije bez dogovora sa partnerima i njihovog pristanka, po Draganu Đilasu su opleli sa svih strana. U svetu opozicije opet je iskočio i zauzeo centralno mesto, ali se čini da bi ovog puta mogao da ostane sasvim sam, bez bilo kakve realne podrške. S druge strane, Đilas je prebacio pritisak na Vučića terajući ga da nešto prelomi
