„Postoje institucije koje ne prihvataju da se govori o Pupinovoj veri. Ali on sam piše o svojoj veri, ne treba vam tumač. Pupin je taj koji pokazuje šta je za njega smisao i svrha naučnog stvaranja. I da, moram da kažem, meni jeste bolno što je i danas lakše govoriti o svemu u Pupinovom životu - o srpskoj tradiciji i junacima njegovog detinjstva od hajduk Veljka i Bendžamina Frenklina do Filipa Višnjića, Garibaldija i kosovske devojke, o jakoj nacionalnoj svesti – nego o njegovoj veri"

Zbunjuje to što niko ne postavlja pitanje da li je visoki verski poglavar odgovarajuća ličnost za ambasadora. Da li se, ukoliko se to usvoji kao valjani princip, time narušava granica između svetovnog i sekularnog? Da li jedan verski lider, koji živi po Zakonu što je iznad državnog zakona, može da bude skoro pa bespogovorni izvršilac spoljne politike svoje vlade? Šta ako dođe do sukoba lojalnosti

U fašizmu, ali i drugim totalitarnim ideologijama, Drugi postaje apriori personifikacija Zla, bilo da je reč o rasnom, etničkom, rodnom ili religijskom Drugom. Recimo, Jevreji su vekovima u Evropi bili ti "drugi" kao i svi "jeretici", a danas su to, na drugi način, izbeglice sa Bliskog istoka. U mnogim evropskim zemljama, a tu za sada prednjači mađarska elita, problem izbeglica se formuliše gotovo kao egzistencijalno zlo. Tako čujemo da "oni dolaze da unište identitet Evrope, da unište naš hrišćanski identitet." Tokom devedesetih godina prošlog veka smo imali Balkan kao taj "drugi", a pre toga dualizam "istok" – "zapad" gde je "drugi" uvek bio personifikacija defektnosti, moralne inferiornosti i zla

Ako neko uzme da lista, ako ne nešto ozbiljnije, a ono barem neki stariji turistički vodič za Siriju, biće iznenađen koliko je tamo bilo očuvanih crkava iz prvih vekova hrišćanstva. Sirija danas vri od ruševina koje pričaju priče Novog zaveta. Sirijski hrišćani su u ozbiljnoj opasnosti i moguće je da će uskoro nestati

Mađarski premijer Viktor Orban ovih dana tvrdi da bodljikavom žicom brani hrišćansku Evropu. Glasovi koji se čuju iz hrišćanskih crkava poslednjih dana, međutim, uglavnom su onakvi kakvi bi i trebalo da budu – u novozavetnom duhu brige i saosećanja za drugog

"Od prvog do posljednjeg dana živio sam u posljednjem ratu, mogao bih danima pričati kakva je rat strahota, glupost i zlo, ali ovaj put hoću da kažem da postoji nešto što uvijek uzrokuje rat, a to je lažni mir. Čujete li koliko ljudi govore o miru, a svuda oko nas su ratovi. Mir je sveti cilj i sveta riječ. Takve riječi se ne smiju izgovarati lažno ni olako"

Šta povezuje kapriciozne grčke boginje, moćne Vestalke i mlade devica ranog hrišćanstva