On je večno biće. Uzima mnoga imena i forme – Glas, Glasina, Govorkanje, Rekla-Kazala, Šaputanje, Ogovaranje, Trač, Čaršija, Priča-Se-Po-Gradu, Priča-Se-Po-Selu, Kuloar. Pripada sedmom magijskom krugu vrhovnih vladara duha i materije. Mnoge su stranice ljudske istorije ispisane u njegovu slavu, bezbrojne je pobedničke vence na njegovu glavu s obožavanjem postavila ponizna ruka.

Aber je slavljen sve od zore čovečanstva: neko je prepričao kako je neko iz one tamo pećine ulovio roze bizona, plemenski moler je to načuo, a dokazi se još uvek mogu videti u Altamiri i drugde. Sa druge strane Atlantika neko se, opet, prejeo pejotla i ležeći nauznak pod zvezdanim pustinjskim nebom ugledao kako je prošišala čudesna letelica sa ružnim momkom u pilotskoj kabini. I još je to nacrtao na steni, a oko značenja tog crteža i mudraci i šarlatani još uvek lome koplja. Veliko je, zatim, pitanje da li bi publika pedeset treće godine u Judeji onako mirno posmatrala razapinjanje na krst, da se Jerusalimom nisu pronele glasine kako je razapeti u stvari prevarant. Posle je neko rekao Napoleonu da ima metar i minjon i da su mu krive noge, pa je ovaj pobesneo i krenuo redom da tamani potencijalne autore ovog trača – sve tamo do Majčice Rusije, gde je – nešto kasnije – neko nekom šapnuo da je u Moskvu stigao Satana, pa su preventivno streljali nekoliko miliona, a neki slovenski brat iz Beograda kreirao je krasnu priču u zimu 1996, po kojoj je uvoznik pištaljki – visoki a nenaklonjeni funkcioner – u svojim tajnim laboratorijama svaki pisak ovih spravica umakao u viruse gripa da bi desetkovao bučne demonstrante. Ovo je samo detalj gigantske opšte slike bogolikog Abera.

Pogledajmo samo njegove atribute. Dao je ljudima moć govora i pisanja, nagon ka migracijama, sposobnost stvaranja alata kao što su telefon, radio, TV, kompjuter; omogućio da se naprave i rakete, kako bi astronauti šaputanjem o ženi šefa NASA preneli i Njega diljem kosmosa. Aber je večan, nadnacionalan, prvi i poslednji. On ne zna za klasne razlike, za njega nema prostorno-vremenskih ograničenja. Kada se približi brzini svetlosti, samo se malo nakrivi i nastavi. Nikada dugo ne zadržava jednu formu, te je i neuhvatljiv. Pojedinac kojeg Aber blagoslovi svojom preblagom rukom u bednom neznanju pomisli da je on kreator, dok se božanstvo tiho i nezlobivo kikoće. Činjenice Njemu ništa ne mogu. Uznemirava ga ponekad jedino pali anđeo iz Njegove svite – Kontraaber.

Kao i svako božanstvo obdareno mnogostrukošću, njegovi pojavni oblici sadrže mnogobrojne suptilne ali značajne razlike. Aber je u svojoj suštini čist kao suza – to je Glas sâm. A kada krene u osvajački pohod, da se nekoliko puta pronese, narasta u Glasinu. Prenosna forma mu je Govorkanje ili Šaputanje, u zavisnosti od toga da li je izvorni oblik svetao ili mračan. Područja kroz koja voli da se pronosi pod ktitorstvom su Kuloara, Čaršije, Varoši, a na Istoku su to Priča-Se-Po-Gradu i Priča-Se-Po-Selu. Najrazvijeniji Njegov oblik je Trač, zbog čega je postavljen uz Aberov tron. Trač se višestruko prenosi i na tom putu neprestano menja i modifikuje svoje odore, pa nema čoveka niti bilo kog drugog bića, izuzev njegovog svevidećeg oca, koji može da mu dokuči originalni oblik i smisao. Zahvaljujući Traču, padaju i dižu se carstva, ljudi se rađaju i umiru, stvaraju se i razgrađuju vrhunski dometi uma i stvaralaštva. Da nije njega, ne bi bilo smeha, intimnih druženja, dugih telefonskih razgovora i uzbuđenog, radosnog trčanja u komšiluk. Da nije njega, čovečanstvo bi od puste dosade izumrlo, ispošćeno i premoreno šturim činjenicama, jer jedino božanstvo ima moć da stvori nešto ni iz čega.

Neka je zanavek slavljen svaki istinski vernik koji je svoju dušu s poverenjem i ljubavlju stavio u ruke Abera. Taj odlazi u Raj, gde sa drugima izabranima kroz večnost plovi na oblačićima i umilno šapuće, govorka i prenosi. Ostali, nevernici, Jude, sumnjala, oni će na Strašni sud, gde će bledog lica moći da čuju kako se govorka o tome da neće biti kažnjeni novčano nego će morati u Pakao da okopavaju kupus i da su oni u stvari…