Već nekoliko meseci traje tzv. unutrašnji dijalog o rešenju kosovskog pitanja. Iskristalisalo se nekoliko stavova. Ima potpuno nerealnih predloga kao onaj o "realnoj uniji" (savezu država). Od mišljenja bližih stvarnosti pomenućemo dve grupe. Jednu grupu čine mišljenja koja zastupaju "zamrzavanje konflikta". Po njima, Kosovo je oteto u najnepovoljnijem mogućem trenutku za Srbe, 1999. godine. Rusija je bila na kolenima, Kina daleko. Sada je Rusija jača, pokazuje mišiće na Balkanu, a i Kina se mršti na diktat SAD. Pobornici zamrzavanja konflikta veruju da ne treba žuriti sa rešenjima dok Srbija i njeni saveznici dodatno ne ojačaju. Svaki ustupak načinjen sada bio bi ispod prave cene koja, veruju pristalice zamrzavanja, može samo da raste. Albanci mogu da dobiju nezavisno Kosovo samo uz srpsku dozvolu, a ako se to desi, povratka više nema.

Drugo mišljenje bi mogli nazvati "podela plus". Po njemu, Sever zasigurno treba pripojiti Srbiji, a enklave južno od Ibra bi trebalo da dobiju autonomiju (možda u više stupnjeva). Pominje se i ekstrateritorijalnost velikih manastira, možda po atoskom modelu. Jednom razgraničeni, Srbi i Albanci bi mogli da krenu u zajedničku svetlu budućnost.

Oba mišljenja dele jednu osobinu koja je krasila mnoge srpske planove za Kosovo kroz istoriju. U njima nema mesta za mišljenja kosovskih Albanaca. Podsetimo se da su sve srpske i jugoslovenske države imale problema gde da smeste te Albance. Da li da potkupljuju njihove elite, a da ostale plaše žandarmerijom i vojskom, kao što je činio Pašić? Ili da ih izvezu u Tursku, što je padalo na pamet i kraljevskim i komunističkim vlastima? Ili da potkupe ceo narod tako što će im dati najveća manjinska prava u Evropi, što je učinjeno šezdesetih i sedamdesetih godina. To kosovskim Albancima nije bilo dovoljno. Pokazali su se spremnim da žrtvuju državne poslove, školovanje desetina generacija i sve ostale udobnosti liberalnog jugoslovenskog socijalizma ne bi li dobili državnost. Devedesetih godina je država Srbija bila spremna da ponudi skoro sve sem nezavisnosti. I to je bilo malo, a tada je Srbija imala priličnu vlast i silu na Kosovu. Šta može Albance danas naterati da priznaju neku vrstu vlasti Srbije na Kosovu, kada, na primer, naša policija ne može da učestvuje u istrazi ubistva Olivera Ivanovića?

Vratimo se ovde na prve i prave uzroke današnjeg stanja. Albanci se tvrdoglavo drže priče o svojoj tobožnjoj državi, za koju tvrde da su je stekli borbom protiv Srba. Sve njihove tekovine su dar velikih sila, pre svega Amerike. Ovdašnji geopolitičari, koji nikada nisu videli američku bazu, tvrde kako je sve to urađeno da bi Amerikanci dobili Bondstil, usred ničega. Verovatno da bi kontrolisali moćnu Srbiju. Ili, da je sve to urađeno zbog hipotetičkih rudnih blaga na Kosovu. Koja se uglavnom slabo iskorištavaju, sem lignita, a on će uskoro biti zabranjen u EU. Zašto su onda Amerikanci pomogli u razbijanju zemlje Srbije, odanog saveznika, radi koristi naroda koji se u istoriji baš i nije pokazao kao pouzdan saradnik.

Ima i vrlo neobičnih teorija po kojima je baš kosovska trgovina heroinom glavni američki interes, ili pak da je održavanje crne rupe bezakonja i nestabilnosti usred Evrope nekakav pritajeni američki trojanski konj. Ili im je dobar svako ko je protivnik potencijalnog ruskog saveznika, Srbije, ili su iskoristili rat protiv Srbije da pokažu kako prolaze nedisciplinovane zemlje. Za razliku od kafanskih geopolitičara, ja nemam tako jasnu sliku američke javne i tajne politike. Danas, kada američka spoljna politika izgleda kao brod koji pluta bez kormila, ona se i mnogim drugima čini nejasnom. Ipak, ona se vodi po nekakvoj inerciji koja nije dobra za Srbiju. Šta onda da se radi?

Prvo, proširiti krug sila koje su uključene u pregovore. Ne samo SAD i EU, nego i Rusija, Kina, zašto ne i Indija. Uostalom, ako se pregovori sa kosovskim Albancima podignu na nivo UN, trebalo bi da mnoge zemlje koje su zabrinute za svoje manjinske probleme dobiju reč po tom pitanju. Suviše je olako izrečena propagandna tvrdnja da otcepljenje Kosova nije uzor ni za koga drugog, nego da je samo rešenje za jedinstvenu i neponovljivu situaciju.

Ovde moramo da budemo oprezni kako ne bismo upali u megalomansko ludilo da mi treba da budemo odbrana celog sveta od nepravdi velikih sila. Možemo da kažemo da su međunarodno pravo i principi na našoj strani, ali to malo vredi ako nema značajnu podršku. Kako da je steknemo?

Pre svega, da pokažemo da rešavanje kosovskog čvora nije pojedinačno i izdvojeno pitanje. Da ostavimo za sada po strani mnoga separatistička žarišta širom sveta, usredsredimo se na naše krajeve. Kosovski čvor je deo šire balkanske tapiserije. Srbija mora da ubedi međunarodnu zajednicu da se ne može rešavati samo pitanje Albanaca, po principu ugađanja najnestašnijem detetu. Uz pitanje Albanaca moraju se rešavati i pitanja Srba, gde god da su, pogotovo u Republici Srpskoj, Makedonaca, Bošnjaka i ostalih. I to tako da svako ponešto dobije, a da niko ne izgubi sve. Dejtonski sporazum nije loš uzor za takvo rešenje.

Albanci bi trebalo da čitaju Marka Miljanova i da se podsete kako je on zagovarao susedsku slogu. I da se umere. Kako reče vojvoda Miljanov: "Niko nije više od Arbanasa s malijem dobrim zadovoljan i malijem zlim ogorčen." Da li oni zaista veruju da na dugu stazu mogu da održe stalni tinjajući konflikt sa svim okolnim narodima? A Srbi sa svoje strane treba da ponude saradnju na mnogim poljima. Svi srpski susedi su, pogotovo oni na jugu, napredovali kada su sarađivali sa Srbima. Makedonci postoje samo onde gde su bili u zajednici sa Srbijom. Napredak Albanaca u Srbiji i Jugoslaviji prevazilazi sve što su postigli bilo u Albaniji Envera Hodže, bilo u bezdržavlju Kosova posle 1999. godine.

Ima li smisla unutrašnji dijalog ako je najvažnije šta se dešava u međunarodnoj zajednici? Ima, jer mi treba da stvorimo prvi put u istoriji nekakvu nacionalnu platformu, koja bi bila prihvatljiva i za nas, i za region, i za svet. Ta platforma je nekakvo oruđe kojim treba da započnemo razmrsivanje kosovskog čvora, a da završimo konačno tkanje cele balkanske tapiserije. Strpljivo i oprezno, da ne pocepamo celu tkaninu.