Bogata je bila ova nedelja, bogata saznanjima. Među onima svakako manje važnim bilo je i saznanje da sam ja – zajedno s još jednim kolegom, oba prezimena mu znate – "Zagrepčanin duhom i shvatanjem sveta". S obzirom da je ovo izrečeno sa veoma visokog i nadležnog mesta, ko sam ja da se tome suprotstavim? A i zašto bih? Znate onu izreku: ako ti kažu da si pijan, lezi pa se valjaj. Zapravo, bolje je i korisnije da to što jesam upotrebim na polzu cenjenog čitalaštva. Možda neko nauči nešto novo.

Jedna od mnogih dušekorisnih stvari koje sam ja naučio živeći kadgod u Zagrebu jeste i da postoji kategorija ljudi u kajkavskom urbanom slengu nazvana – pizdek. Odrednica je deminutivna – kajkavci vole deminutivčiće – ali velika u svojoj jezičkoj tananosti, značenjskoj preciznosti, besprekornoj melodioznosti i kolorativnosti. Iako su, naime, moguće razne definicije pizdeka, zapravo je granica između pizdeka i nepizdeka prilično čvrsta, i čovek s elementarnim moralnim kompasom tu će granicu napipati prilično precizno, izolujući tako pizdeka iz društva dostojnih ljudi; zapravo, pizdek se iz takvog društva izlučuje sam, svojim rečima i svojim delima, vaše je samo da prepoznate i imenujete tu pojavu.

Pizdek je, razume se, svagdašnja i svugdašnja pojava, ali mu posebno pogoduju smutna vremena, loša društva, nesolidni poretci. Pizdek je srećan i ispunjen kada može loše da govori o boljima od sebe – a malo ko nije bolji od njega. Još mu je draže kad prema boljima od sebe može loše da postupa. Uopšte, pizdek voli da postupa, ako misli da je na sigurnom. Od svih postupanja, najdraže mu je olajavanje, ocrnjivanje, pljuvanje uvis. Pizdek je, ovo valja posebno istaći, po naravi svojoj nepopravljivi denuncijant. I kada ciliče kao glasić iz mase, i kada se uzoholi pa to čini u ime vlastite, osobne ništavnosti, pizdek uvek zastupa preovlađujuće ukuse i norme, verovanja i predrasude, jer se pizdek iznad svega boji toga da ostane sam ili u manjini. Mada pati od hroničnog nedostaka identiteta, još više se boji prilike da nekakav identitet ipak stekne. Umesto toga, pizdek se doživotno, i u ozbiljnim godinama, bavi poslovima odeljenske tužibabe: ko nije na času, ko je uzeo kredu, ko čita strip ispod klupe. Tako se odrasli, čak matori pizdek u svojim denuncijacijama bavi time ko je odakle, ko je od kuda došao i ko je kamo otišao, i sličnim žbirskim poslima najnižeg nivoa; samo, kako nema kuraži da otvoreno zastupa brutalnost fašističkih merenja krvnih zrnaca i etničkog ili geografskog porekla ljudi, on i to radi potuljeno, u tobožnjim dvosmislicama, bez direktnog negativnog predznaka, tek diskretno namigujući drugim pizdekima, koji će onda valjda znati šta im je činiti.

Jer pizdek je, naravno, kukavica, hulja i baraba, ali ne bilo koja ni kakva, nego ona koja radi na sitno i kvarno, licemerno i potuljeno: pokvarenjak koji patetično zbori u ime Vrline. Pizdek je vazda rodoljubac, mada mu se, ako živi u turbulentna vremena i na istorijskoj vetrometini, obično menjaju prostorno-etničke definicije i granice rodoljublja. Pizdek se dobro oseća kao deo anonimne mase, "tihe većine" iz koje će iskoračiti tek koliko je potrebno da doda svoju grančicu na lomaču za jeretike. Ako, međutim, nekim nesrećnim slučajem postane neki "faktor", pizdek će odvažno zagrmeti na one koji su mu – to jest, "duhu kolektiva" koji trenutno reprezentuje – nepoćudni, ali od te grmljavine u pokušaju opet će se čuti samo karakušljivo cijukanje, pizdekov prirodni oglašaj. Pizdek je, naime, niko i ništa čak i kad je neko i nešto. Dakle, među nitkovima je pizdek ono što je među lopovima kokošar: najniža klasa, beton liga, dno. Ispod pizdeka samo je okean ništavila, iznad kojeg se ovaj grčevito drži kandžicama, dok se busen za koji se uhvatio ne odroni.

Ako čujete neko "Aaaaa" koje nestaje u dubini, to se neki pizdek strmeknuo u ništavilo. Ako je to "Aaaaa" prilično glasno, to znači da se pizdek stropoštava sa neke veće, njemu sasvim neprimerene društvene visine. Prognoza vremena kaže da će toga biti ovih dana. Ponesite, dakle, kišobrane.

I kak’ se ono veli, najte kaj zamerit.