Ključna reč Aleksandra Vučića, dirigenta dnevne politike u rešavanju kosmetskog problema, jeste "kompromis". Pošto dirigent upravlja po tuđoj partituri, ne možemo znati da li kosmetski kompromis dopušta improvizaciju ili se note partiture moraju striktno poštovati.

Političke partiture dopuštaju slobodu interpretiranja, ali u granicama Ustava i drugih propisa. Kad je reč o Kosmetu, te granice su već prekoračene: državni organi Srbije imaju ustavnu obavezu (predviđenu preambulom) da zastupaju i štite interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, ali je Vlada Briselskim sporazumom od 20. aprila 2013. godine pristala da se lokalna samouprava, izbori za organe vlasti u njima, policija, javno tužilaštvo i sudstvo u južnoj srpskoj pokrajini uređuju zakonima samoproklamovane države Kosovo, iako Ustav Srbije predviđa da se sva ta pitanja uređuju zakonima Srbije. Predsednik Republike zanemario je da je Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija u sastavu Srbije kada je polovinom prošle godine otvorio "unutrašnji dijalog o Kosovu", ne podrazumevajući da je i Briselski dijalog sa kosmetskim Albancima – unutrašnji. Južna srpska pokrajina se i u kolokvijalnom govoru, sve češće, izgovara kao "Kosovo", a ta reč bez Metohije označava upravo samoproklamovanu državu koju Srbija ne priznaje.

ŠTA KAŽE REZOLUCIJA 1244

Da bismo se mogli baviti "budućnošću odnosa Srbije i Kosova" (ni u nazivu ove teme nema Metohije!), moramo se vratiti Ustavu ako hoćemo da do Evropske unije stignemo putevima vladavine prava. A to možemo učiniti raskidom Briselskog sporazuma zbog neizvršenja obaveze formiranja zajednice srpskih opština na Kosmetu, koje traje gotovo pet godina.

Pošto nakon raskida Briselskog sporazuma Srbija vrati "Kosovo" – Kosovu i Metohiji, moraće da postavi "crvenu liniju" ispod koje kompromisa sa kosmetskim Albancima ne može biti. Tu liniju trebalo bi da povuku: Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244, Ustav Srbije i ustavni zakon o Kosovu i Metohiji kao suštinskoj autonomiji, sa čijim donošenjem Srbija nerazumno dugo kasni.

Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 od 10. juna 1999. godine južnu srpsku pokrajinu tretira kao protektorat Ujedinjenih nacija, zalažući se za to: da se privremenim okvirnim sporazumom na njenoj teritoriji uspostave značajna autonomija i znatna samouprava, uz puno poštovanje Sporazuma iz Rambujea i načela suvereniteta SR Jugoslavije (odnosno Republike Srbije kao sukcesora); da se, u dogovornom broju, na tu teritoriju vrati srpsko vojno i policijsko osoblje, radi obezbeđivanja srpskih istorijskih lokaliteta i ključnih graničnih prelaza, uz razgraničenje njihovih geografskih područja i delovanja; da se osigura bezbedan i slobodan povratak izbeglica i raseljenih lica, pod nadzorom Kancelarije Visokog komesara UN za izbeglice, kao i neometan pristup organizacijama za humanitarnu pomoć; da se sprovede demilitarizacija Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Ove ciljeve trebalo je da obezbede međunarodne civilne i bezbednosne snage "pod okriljem Ujedinjenih nacija", što znači da je i osoblje Euleksa u misiji ostvarivanja Rezolucije 1244.

S obzirom na rečeno, sa kosmetskim Albancima, dok traje protektorat, možemo dogovarati samo ono što obezbeđuje stabilnu normalizaciju odnosa bez koje ne možemo okončati evropski put. To u ime Srbije može da čini Vlada koja, po članu 123 tačka 1 Ustava, utvrđuje i vodi politiku zemlje. Otuda, aktuelni predsednik Republike, najavljujući da će izaći u javnost s vlastitim predlogom kompromisnog rešenja kosmetskog problema, može to da učini u sklopu "unutrašnjeg dijaloga" koji je sâm inicirao, ali ne i samovlasnim prisvajanjem ustavnih ovlašćenja Vlade, kako bi plasirao vlastiti stav koji se zasniva i na nekakvim "našim mitovima o Kosovu".

ODRŽIVOST PRAVNO–OBAVEZUJUĆEG SPORAZUMA

Pošto utvrdi politiku prema Kosmetu, Vlada bi trebalo u saradnji sa kosmetskim Srbima i drugim nealbancima da pristupi pregovorima sa kosmetskim Albancima radi zaključenja pravno-obavezujućeg sporazuma, kojim bi se premostila sadašnja konfuzna situacija i buduće trajno stanje zasnovano na međunarodnom pravu. Pregovori bi trebalo da se odvijaju pod mentorskom brigom Ujedinjenih nacija i Evropske unije, a pre potpisivanja sporazuma o njemu bi trebalo da se izjasne i građani na referendumu.

Da bi pravno-obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova bio održiv, neophodno je da Evropska unija saopšti šta pod tim sporazumom podrazumeva. To do sada nije učinila, a sve dok ćuti pregovori o ovom ključnom uslovu ne mogu biti delotvorni.

Postupak konačnog rešavanja "kosmetskog čvora" mogao bi otpočeti tek pošto Srbija postane članica Evropske unije. U tom postupku bi, pored predstavnika Srbije i samoproklamovane države Kosovo, trebalo da učestvuju predstavnici Saveta bezbednosti UN, Evropske unije, a eventualno SAD i Rusija (prva – zato što zbog vojne baze Bondstil podržava Kosovo; druga – zato što zbog tradicionalnog prijateljstva podržava Srbiju). Konačno rešenje bi se moralo zasnivati na međunarodnom pravu, a završni akt bi morao biti verifikovan u parlamentima obeju strana u sporu.

Govori se da bi kompromis sa kosmetskim Albancima mogao biti i takav da Srbija ne prizna Kosovo, a da pristane na njegovo članstvo u Ujedinjenim nacijama. Na drugu soluciju smo se tačkom 14. Briselskog sporazuma gotovo obavezali, pristajući da ne blokiramo Kosovo na njegovom evropskom putu, jer bi se protivljenje njegovom članstvu u UN moglo kvalifikovati i kao kršenje tog sporazuma, budući da država bez tog članstva nema kapacitet za pristupanje Evropskoj uniji. Raskid pomenutog sporazuma zbog neispunjenja dogovorenih obaveza, lišio bi nas tog rizika.

Neki smatraju da bi evropski put Srbije bio znatno skraćen priznanjem Kosova. Moj stav o tom priznanju je sledeći: ako bi Srbija priznala Kosovo, onda ne bi zaslužila da postane članica Evropske unije jer se nijedna od 27 država nije odrekla dela svoje teritorije radi članstva u njoj; ako Evropska unija prijem Srbije uslovi priznanjem Kosova, onda ona ne bi bila dostojna srpskog članstva.