Živeći izolovano u svom samozadovoljnom mehuru, ne baveći se proučavanjem onoga što joj se ne dopada, tzv. građansko-demokratska Srbija se uvek iznova zapanjuje kao mlada frajla nad svakim novim izlivanjem nehigijenskih materija na njenu glavu, kao da uvek ispočetka očekuje da bude zalivena parfemom, pa se neprijatno iznenadi. Ovaj put je metom njenog ibrećenja izvesni Ljuban Karan, koji je, iz svoje pozicije stručnjaka za ne zna se tačno šta ali se zna da to nije struka za pristojne ljude, najavio mogućnost, verovatnost čak, da zle imperijalističke sile daju odstreliti nekog od najviđenijih opozicionih prvaka, s ciljem da za to potom optuže ovdašnji režim. Koji, dakako, niti luka jede niti ga miriše, a svojim protivnicima želi i čini samo sve najbolje.

Prozirno je sve to do banalne odvratnosti i odvratne banalnosti, odavno su požuteli udžbenici iz kojih su tipovi poput tog nesrećnog opskuranta učili svoj zanat. Samo, oprez: to što je nešto banalno ili groteskno još ne znači nužno i da je bezopasno.

Kako god, nije ni taj Karan banuo među nas baš toliko niotkuda koliko se našim uzvišenim i namernim ignorantima čini. Plete taj svoje sumasedše teorije i prakse zavere u Pečatu iz broja u broj, samo treba čitati Pečat; otkad je ono Vučelić od Večernjih Novosti načinio neku vrstu dnevnog izdanja Pečata, eno i tog Karana u Novostima, dakle, mnogo bliže epicentru ovdašnjeg medijsko-političkog mejnstrima.

Dobro, ali ko je to uopšte i odakle takvo nešto među nama? Eh… za potpuniji odgovor moramo se obratiti literaturi. Jedina razlika imeđu Ljubana Karana i Ilije Čvorovića je u tome što je ovaj drugi plod književne, pozorišne i filmske imaginacije. Iz ovoga ne treba prebrzo izvući zaključak kako Karan postoji, a Čvorović ne. Jer, ako se zagledate malo bolje, videćete da je više Karan budžen po ugledu na Čvorovića nego obrnuto. Mada, opet, stoji i to da je Ilija Čvorović suma i presek svih naših Karana. Zato će Karan brzo biti zaboravljen, a Ilija će ostati: ceo Karan stane u jedan jedini fragment Čvorovića, dok obrnuto ne važi. Ilija je, naposletku, ipak samo srčani amater, a Ljubani su suvoparni profesionalci. Mada, opet kažem, teško je reći tačno čega. Jer, to što takvi rade nije baš neka konkretna i korisna delatnost – više je ovaploćenje jedne ozbiljne društvene dijagnoze.

Karan kaže, i preporučujem da mu verujete, da je nekada bio pripadnik vojne kontraobaveštajne službe, zapravo, ono što se nekada zvalo "vojni bezbednjak". Ne verujem da laže jer u potpunosti odgovara tom bizarnom psihološko-političkom profilu. Pomalo sam poznavao tu felu jer mi je otac radio u istoj firmi (JNA), ali na stvarnim vojničkim poslovima. Bila je to jedna specifična supkultura tipova koji nisu znali da rade ništa određeno (čemu bi se dali videti svrha i smisao), nego su umesto toga bili, hm, zašitnici naroda i države; zaštitnici opšte prakse, što bi se reklo. Čuvali su Jugoslaviju, socijalizam i bratstvo-jedinstvo, legitimišući se kao em fanatici em najovlašćeniji tumači tih divota. No, kada je sve to epohalno propalo – toliko o njihovim čuvarskim veštinama – razni su se naši Karani spremno i sa ne manje kerberske privrženosti, prepustili novim ideološkim fantazmima, recimo srpstvu, pravoslavlju, ujedinjenju "srpskih zemalja"… Ne sumnjajte da je i ovaj konkretni Karan bio u tom stroju. Bilo je takvih i na drugim stranama, tih siročića države i sistema koji su ih proizvodili kao naporne i štetne parazite, i koji su naposletku nadživeli domicilni organizam. Ima u Hrvata, recimo, neki Davor Domazet Lošo, takođe nekadašnji vojni bezbednjak, apsolutno urnebesna pojava, mislilac širokog spektra; pre nekog vremena je izračunao da će Treći svetski rat početi u okolini Rijeke. Od tada se plašim da idem tamo na letovanje, ne bih da se obrukam, da me Apokalipsa zatekne u gaćama. Kako god, opet su Hrvati bolje prošli, pošto je Lošo bar na neki doduše otužan način zabavan, dok su ovi naši samo otužni. Ali to, još jednom, ne znači nužno da nisu opasni, možda ne toliko oni sami koliko oni koji bi mogli da ih upotrebe kao izvor inspiracije.