Pričaju da je g. Jovo Todorović obilazeći onomad đake koji su u hali Beogradskog sajma polagali prijemni za fakultete zastao kod jednoga i s očinskom brigom upitao kako ide. "Išlo bi bolje da me ne prekidaju", odbrusio je junoša ne hajući za ministarski autoritet.

Takvi su danas đaci. Baš ih briga! (Ni kao studenti, dalo se videti, nisu ništa bolji.)

Gradski autobusi pravo su mesto za prisluškivanje đačkih razgovora. Doduše, prisluškivanje nije prava reč jer, hteli-ne hteli, morate ih čuti, glasne, bučne, nestrpljive da se što pre pohvale svojim nestašlucima ili s divljenjem prepričaju tuđe. "Kaže biologičarka: kad pođem u VII/3, ne znam idem li u razred ili u sivi dom!", eto budućih uspomena dva devojčurka ponosna na različitost od učmale većine.

Đaci su na vreme shvatili gde žive (što gori, to bolje). Ovo se šugavo vreme, dabome, i u njima ogleda. U jednoj od elitnih beogradskih gimnazija počeli da naplaćuju što šapuću! Zgranuta zbog izdaje svetlih tradicija ("od kolevke pa do groba…"), ne upitah za tarifu. Momak po imenu Veselin nema para, ali ima rešenje. Kad ga profesor prozove, on ‘ladno kaže: "Nemojte mene, ja sam glup". Da li je to ili štogod slično o svojim sposobnostima ikad rekao ijedan kanidat za poslanika, ministra, predsednika vlade? Da direktore ostavimo po strani, među njima ima izuzetaka.

Čudo jedno kako ponekad odrasli ljudi, štaviše funkcioneri, ostanu na nivou đaka-prvaka. Hoću da kažem – ni oni ne znaju kol’ko ne znaju, baš kao mališan koji mi pred kraj školske godine reče: "Idem u školu još samo tri dana". Zašto? "Zato što sam sve naučio." ("Đe meni stane ovo sve što znam?", pitao se, zbunjen i zadivljen, jedan drugi mališa. Teba li reći – tako mali, a već Crnogorac; i njemu, ka’Milu, "život preteka godine".)

U moje vreme govorilo se: đaci đavoli, učitelji još gori. Sad su neka druga vremena. Đaci đavoli snalažljiviji su od učitelja. Evo, na primer, kako se dovijaju kad je reč o lektiri. U ovoj zemlji, zna se, oduvek su čitali samo "filozofi". (Još nisam putovala vozom a da se neki od saputnika ne zabrine za moj očinji vid, čudom se čudeći što sve vreme čitam.) Đaci uglavnom ne čitaju. Zamislite koliko bi ogorčenja bilo u zaprepašćenju naših patriota kada bi čuli da ima "vukovaca" koji neće nipošto (ne daj se žive glave!) da čitaju "Gorski vijenac". Traljavo ide i "Ana Karenjina", ali ipak bolje. Zato što "ima na kasetama". Nezgoda je u tome što je njih, kao i knjiga, mnogo manje nego đaka, pa se dešava da je "kaseta na čitanju" baš kad treba našem mezimcu. Možda bismo mogli da mu prepričamo, ali, avaj, ako i po čemu liči na nas, onda je po tome što ni mi, neka ih đavo nosi, nikad nismo voleli romane!

Jedna mi gimnazijalka priča da postoji zgodna knjižica u kojoj su "sve lektire" prepričane (dosetio se neko ko čak i na knjigama ume da uzme lovu), ali nevolja je, provalili đaci, što se istom knjigom služi i "srpkinja".

O čuvenim "puškicama" da ne govorim; ni o ispisivanju podsetnika na unutrašnjoj strani poruba na miniću, ne treba odati sve đačke tajne. Ionako ih najčešće uhvate kad prepisuju. Neke "ne vide", ali ne zato što su toliko vešti, već zato – tako bar "baksuzi" tumače – što im poznaju tatu.

Uostalom, zašto bi se mučili (đaci; profesori se, sa svojim platama, ionako već muče)? Evo poučne priče o jednom profesoru Beogradskog univerziteta. Služio je vojsku u jednom omanjem srpskom gradu, i malo-malo, eto ga u gradskoj biblioteci. Vraćao se u kasarnu (uzbrdo) natovaren knjigama. "Vuci, vole, kad nemaš škole", dobacio mu je neki prolaznik; grubo, ali, ruku na srce, dobronamerno.

Ako su ikad profesori i đaci jedni druge razumeli i podržavali, to je poslednjih godina, otkako su učestali štrajkovi. ("Dačo, care ne daj pare" bila je ipak samo duhovita dosetka.) Nastavnici ne rade – učenici ih podržavaju; đaci hoće na ulicu – profesori ne zaključavaju vrata. A kad subotom treba nadoknaditi izgubljene časove, i osnovci pođu pred Ministarstvo; doduše ne znaju gde se nalazi, ali naći će, krenuli su na vreme. "Subota đačka bubota", znao se red u Vukovo vreme. Ovi danas, bogme, niti bubaju niti daju da ih bubaju. Još im se nastavnici ulaguju: "Vi upravo sada držite najbolji čas i svojim profesorima, i roditeljima, i direktorima i Vladi Srbije…", prenele su novine deo preofesorovog govora. (Daleko bilo, liči na onaj u Šumaricama.)

Po objašnjenju"odozgo", svaki put istom (malo mašte ne bi bilo na odmet), decu zloupotrebljava opozicija. Doduše, ja znam jedan takav slučaj. Renovirali nedavno staru zgradu jedne beogradske gimnazije, i pošto je nekad bila samo muška, prvi put odvajali muške od ženskih klozeta. Kako je školski WC, tradicionalno, zgodno mesto za susrete, razmenu mišljenja i još koječega, đaci su se pobunili i po zidovima ispisali zahtev: ZAJEDNO. Tvrdili su da šetnje po srpskim gradovima nisu s tim imale nikakve veze. Đaci đavoli…

Pisati o đacima a ne pomenuti IZVEŠTAJ bilo bi nepravedno. Zašto baš nepravedno? Zato što ta knjižica suvoparnog naslova (ne može biti bezličniji i kraći, ali svi će odmah znati o čemu je reč) postoji i uporno se na svetlo dana iznosi jedino u školi. Tamo crno na belo piše ko je šta postigao i ko je kako svoje obaveze ispunio. Zamislite istu knjigu u jednom preduzeću: naređani svi radnici i rukovodioci, pa ovaj odličan, ovaj vrlo dobar, onaj dovoljan, a ovaj ni toliko, ide na popravni…

Đake niko i ne pita da li da se Izveštaj štampa, ali istini za volju, većina nema razloga da od toga zazire. Ako je u jednom razredu od 40 učenika 36 odličnih, a to je, izgleda, masovna pojava, onda škole počinju da liče na preduzeća pa ni Izveštaj neće biti ono što je nekad bio.

Sve mi se čini da to ima veze s vapajem jedne učiteljice prilikom upisa dece: "Dajte i meni jedno doktorsko!"

Ako u avgustu prima platu za maj (Kakvu platu? Crkavicu!), neka joj je Bogom prosto.