Srbija i Kosovo – 2018. godina raspleta (4)

Srbija i Kosovo – 2018. godina raspleta
BROJ |

Do toplih mora preko Kosova

Ukoliko ste bili na severu Kosova, jasno vam je da je bezbednost ugrožena, različiti su interesi, pritisci... Ukoliko odete do enklava tamo vidite zatvorenost, na činjenicama utemeljeno nepoverenje prema kosovskim institucijama

Nudeći prazan papir kao polazište u unutrašnjem dijalogu o rešavanju pitanja Kosova krajem 2017. godine, država pravi još jedan u nizu koraka koji sledi razgovore u Briselu koje su započeli prethodne vlade i njihovi predsednici. Sve vlade su, više ili manje, još od 2000. godine gledale na problem Kosova, pokušavale da otvore pojedina pitanja koja bi vodila ka normalizaciji stanja i povećanja prava Srba koji na Kosovu žive. Neretko su bili opstruisani. Setimo se samo Vojislava Koštunice, koji je na visokim tonovima i težoj retorici o Kosovu, kao i na opstrukciji rada Haškog tribunala, zasnivao svoje predizborne poruke, a setimo se i njegovog imenjaka koji je tada bio mnogo glasniji nego danas, pozivajući na otpor.

Teško je suditi o hrabrosti pojedinih predsednika države i predsednikâ Vlade, realnim okolnostima u kojima su pokušavali da plivaju od potrage i izručenja Ratka Mladića, Radovana Karadžića, ubistva gardista, pa sve do paljenja i proterivanja Srba sa Kosova 2004. godine i mitinga u Beogradu koji je kao odgovor na dešavanja na Kosovu ponudio malo zapaljive retorike i bezrazložno demoliranje grada.

Briselski sporazum i sve njegove delove takođe treba uzeti u obzir, uz poveća pitanja šta je postignuto pregovorima, zašto se sa sprovođenjem pojedinih dogovora kasni, zašto nema spremnosti na drugoj strani da se formira zajednica srpskih opština?

Tako danas dolazimo do unutrašnjeg dijaloga koji bi trebalo da za isti sto, doista ne u isto vreme, postavi različite segmente modernog društva. Verujem da postoji bojazan od oštrijih tonova i da se zato ovo stolovanje fragmentiralo, rasparčalo na unutrašnji dijalog sa profesorima, akademicima, crkvom i po svemu sudeći jedan termin za stolom rezervisali smo za civilno društvo.

Ovaj bezrazložni strah od dijaloga se mora prevazići, nema pitanja koje ne možemo otvoriti pred bilo kim od nabrojanih društvenih grupa, a siguran sam da je i sa druge strane raspoloženje isto. Strast je nešto što se mora ostaviti iza i ući hladne glave u dijalog.

Pitanja koja će se otvarati su zaista teška. Nasleđe devedesetih ostavlja nas neme pred onim što je činjeno, uloga vojske i policije tek je načeta procesima u Hagu i mora se nastaviti postupcima pred našim specijalnim sudom za ratne zločine. Poseban izazov je i sud koji se sa mnogo muke osniva na Kosovu, a koji će se prevashodno baviti zločinima OVK na Kosovu. Ujedno su sa obe strane dugi spiskovi nestalih, žrtava, raseljenih. Ove spiskove, naročito nastradalih tokom sukoba devedesetih na Kosovu, niko iz države nije se trudio da vodi, a da nije entuzijazma i posvećenosti Fonda za humanitarno pravo i Nataše Kandić, danas bismo ulazili u unutrašnji dijalog sa ciframa koje bi ponovo bile predmet manipulacija. Ovako imamo zaista temeljno svedočenje. Kosovska knjiga pamćenja koju su izdali u Fondu je verodostojan dokument žrtava sukoba. To je bio posao za državu, ali nije bilo želje da se time temeljnije bavi, teritorija je često bila bitnija.

Gde je istina?

Ona odavno ne stanuje na Balkanu, povremeno dođe u posetu, kao rođak tokom novogodišnjih i uskršnjih praznika, krije se u knjigama i podacima, a njih je malo i sa njima se manipuliše.

Konkretna rešenja, na temeljima tih podataka ćemo nuditi i za stolom za kojim će se održavati unutrašnji dijalog. Ne možete zatvarati oči pred zločinima, teško je svima nama da o tome govorimo.

Ono što ostaje jeste da se jasnije prikaže šta je cilj dijaloga, kao i šta je garancija da će se svi stavovi uzeti u obzir, da će se stav države prilagođavati obrazloženim predlozima za promenu politike. Složili smo se da je postojeće stanje neodrživo, da nema mnogo garancija bezbednosti Srba na Kosovu. Nedavno smo sa Oliverom Ivanovićem i njegovom porodicom razgovarali u Mitrovici o bezbednosti i perspektivama, i iznenađuje njegov optimizam i pored stanja koje je opisao.

Intimno mišljenje o priznanju Kosova zaista ne želim da stavim na papir, ne u strahu od optužbi za izdaju, to je već odavno učinjeno, već zato što stavovi o budućoj poziciji Srbije, najpre u razgovorima u Briselu, a potom i pred Ujedinjenim nacijama, moraju biti usaglašeni i pravno utemeljeni.

Hrabrosti imamo, postoji ona u civilnom društvu, to smo pokazali i kada smo prvi put nakon 1999. išli na Kosovo, kada su Borka Pavićević i drugi bili napadnuti od strane manipulisanih, a i nedavno prilikom posete Severnoj Mitrovici, na okruglom stolu govorili smo sa predstavnicima kosovskih institucija, bivšom pregovaračicom Editom Tahiri. Sve je proteklo u atmosferi dijaloga. Nažalost, nakon ovog dijaloga na Borka Stefanovića bačen je kamen, najverovatnije iz suprotnog političkog tabora.

Ono što možemo ponuditi kao JUKOM, kao organizacija za zaštitu ljudskih prava koja je već dvadeset godine aktivna u zaštiti ljudskih prava, u prvom redu je jasan stav o potrebi zaštite ljudskih prava svih koji žive na Kosovu. Ukoliko ste bili na severu Kosova, jasno vam je da je bezbednost ugrožena, različiti su interesi, pritisci… Ukoliko odete do enklava u kojima žive Srbi širom Kosova, tamo vidite zatvorenost, na činjenicama utemeljeno nepoverenje prema kosovskim institucijama.

Izradili smo početkom 2002. analizu Kosovo decentralizacija, u potpuno drugačijim međunarodnim okolnostima, mnogo pre nemira na Kosovu i proglašenja nezavisnosti, uz Elizabet Naukler, izuzetnu pravnicu i nekadašnju upraviteljku Olandskih ostrva kao uspešnog rešenja sa severa Evrope. Delovi te analize i danas mogu biti aktuelni i dati usmerenje u pregovorima.

Vratili bismo na sto i temu Evroregiona, koja je jedno vreme egzistirala kao mogućnost za prevazilaženje sukoba na Balkanu.

Topla mora su sintagma koju često čujemo kada govorimo o aspiracijama Rusije devetnaestog i dvadesetog veka i tu je samo da ne završim tekst bez pominjanja Rusije, značajne figure za ovim šahovskim stolom.

Kada je 1932. godine moj deda po majci Paja Slavnić iz Sente, sa dvadeset četiri godine krenuo na put svojim kolima do Herceg Novog i Dubrovnika, dokumentujući svako mesto kroz koje je prolazio, jedno od onih koja je stavio u album sa fotografijama bila je i Peć.

Postavite pitanje da li bi danas, nakon nešto manje od devedeset godina, kolima neki dvadesetogodišnjak krenuo kolima put Crne Gore i Hrvatske preko Peći?

Zapitajte se gde smo pogrešili i da li ćemo ponovo pogrešiti, ukoliko se unutrašnji dijalog pretvori u svoju suprotnost i ukoliko se ne omogući puno poštovanje ljudskih prava svih na Kosovu, gde je danas sloboda kretanja, bezbednost…

Kosovski čvor, kako ga često nazivaju, a neretko pominjući i Gordijev čvor, ostaje na stolu, i to ne samo na stolu za kojim se vodi unutrašnji dijalog već je taj čvor na mnogim dvorovima i kabinetima širom Evrope, od Madrida, preko Brisela, Berlina, Pariza. Čvor ili barem njegova senka vidi se i u regionu, od Bosne, preko Hrvatske, Albanije, do Makedonije. Da li sa ovim čvorom predsednik koji stoji iza poziva na dijalog želi da plaši gospodu po pomenutim dvorovima ili će zaista imati hrabrosti da ponudi rešenja koja će omogućiti slobodu kretanja i otopljavanje odnosa dva naroda koji dele isti, izuzetno mali balkanski prostor, ostaje da se vidi.

P.S. U ovom trenutku mi je prijateljica sa kojom smo se nedavno videli u Mitrovici i sedeli sa Oliverom javila da je Oliver Ivanović ubijen. U pola nezavršenog teksta, sve što sam pisao pre može da se obriše.

Autor je direktor JUKOM-a

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu