Daleko je sunce (1951)

Koreni (1954)

Deobe 1-3 (1961)

Akcija (1964)

Bajka (1965)

Moć i strepnje (1971)

Vreme smrti 1-4 (1972—1979)

Stvarno i moguće (1982)

Vreme zla: Grešnik (1985)

Vreme zla: Otpadnik (1986)

Vreme zla: Vernik (1990)

Promene (1992)

Vreme vlasti 1 (1996)

Piščevi zapisi 1951—1968. (2000)

Piščevi zapisi 1969—1980. (2001)

Piščevi zapisi 1981—1991. (2002)

Piščevi zapisi 1992—1993. (2004)

Srpsko pitanje 1-2 (2002—2003)

Pisci moga veka (2002)

Kosovo (2004)

Prijatelji (2005)

Vreme vlasti 2 (2007)

Piščevi zapisi 1993—1999. (2008)

Piščevi zapisi 1999—2000: Vreme zmija (2009)

Srpsko pitanje u XX veku (2009)

U tuđem veku (2011)

Bosanski rat (2012)

Srpska akademija nauka i umetnosti sa žaljenjem obaveštava javnost u Srbiji da je dana 18. maja 2014. godine preminuo akademik Dobrica Ćosić…

Akademik Ćosić je svojim vizionarskim i magičnim književnim stilom ostavio dubok trag u srpskoj književnosti. Njegova dela, koja su obeležila srpsku književnost 20 veka, privlačila su veliku pažnju čitalaca i uvek su bila među najčitanijim izdanjima.

Sajt SANU

Akademik Dobrica Ćosić je sahranjen u utorak 20. maja 2014. godine u 14 časova u porodišnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu, po sopstvenoj želji, bez pratećih govora.
Opelo na sahrani kojoj je, prema izveštraju RTS-a, prisustvovalo više od 1.000 građana, služio je vladika bački Irinej, a sahrani su prisustvovali Nikola Hajdin, Milovan Vitezović, Radomir Andrić, Matija Bećković, Emir Kusturica, Duško Kovačević, akadmik Ivan Jevtić, frulaš Bora Dugić, glumice Jelena i Ivana Žigon, predsednik Srbije Tomislav Nikolić, ministri Ivica Dačić, Nikola Selaković, Ivan Tasovac, predsednica Skupštine Srbije Maja Gojković, bivši predsednik SRJ Vojislav Koštunica, eks-predsednik Srbije Boris Tadić, Dragan Đilas, predsednik Republike Srpske (BiH) Milorad Dodik, član Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske Aleksa Buha, bivši predsednik Narodne Skupštine Republike Srpske Momčilo Krajišnik, Milorad Vučelić, nalitičar Đorđe Vukadinović, Miroslav Mišković, brojni književnici, glumci, kompozitori…

Odlomak

Za mnom su gorele šume i put. Zmija nisam da i rep u zemlju uvučem. Zubi su mi se klatili, ali sam na kurjaka ličio. Daleko za leđima, u torovima ostade pusto i Mir. A čovek umire jedino kad mora i kad neće. Iako mi je brada do sedmog rebra duga, noge su mogle da nose nju i nož. Pobodoh se uz poslednju reku. Nijedan fenjer nije ranio noć, nijedna lampa. Vetar je u kanijama, pa ni on ne zločini. Moram napred jer, rekoh, za mnom i sneg gori. Polazim, a meni, dugonji, korak je kratak. Brzo se širi cvokot leda. Sporije koračam; nisam znao da je brada tako teška, i nisam znao da se sve toliko plaši noža. Drhtavica je sve glasnija. Mislim, puckaju koščice riba, jer se pod ledenom kožom, topla kao krv, vuče zarobljena reka. Zaželim da je izbušim nožem i ogrejem prste na njenom toplom šikljanju. Zastajem i slušam kako ledena drhtavica otiče u krvi pod opancima.

Na obali u snegu crni se čovek. Snažna čovečina. Podigao ruku, ćuti i ne miče se. U naravi mi nikad nije bilo da čoveku okrenem leđa i ja nastavih da gazim krckanje suvih ribljih koščica. I da ne stignem do obale i čoveka s podignutom rukom — zove li taj ili preti? — pod ledom je toplo. Život i onako nikada nije bio moja jabuka. I ništa moje neće ostati ni na jednoj obali. Nelagodno mi je samo što se toliki strah čuje. Na sredini sam. Pod tabanima su leđa matice, tu je najdublje. Seo bih i razmišljao o nečemu. Isplatilo bi se, sada, i baš ovde nad njom, razumeo bih nešto. A vuče me sebi čovečina s podignutom rukom. Ne koračam, suljam se, prikradam i slušam kako strah gusne, raste, pa odjednom buknu u tresak i lomljavu. Ledene motike prgavo mi naleću na glavu i ruke, a ona me za noge vuče u svoj okovani trbuh. E, nećeš me sad, kažem glasno i opsujem, jer tako je bilo kad je u moj šanac na Šumatovcu palo topovsko đule, i nije samo tada, jer na obali za leđima ostaše šume da gore i konopci kao kruške da se njiškaju. Pa zamahnem da bijem, onako kako to ja umem, iako me zubi u korenu bole.

Kad se mokar i ljut nađoh na obali, desnica mi je stražarila nad drškom noža, videh da je nepomični čovek s podignutom rukom samo stablo vrbe s jednom jedinom kratkom granom. Nešto otegnuto ostade u meni. A prerovski lovci na divlje guske rasuše priču oko ognjišta sa širokim i čađavim jednjakom. Još istog dana utvrdiše za mene koji sam noću prvi prešao preko mladog leda na Moravi, davio se i spasao, da nisam iz Prerova. Ja ne krijem da nisam. Nisam ni zato što, kako i sami rekoše, jedino srce krupnije od duleka ili lavež za petama mogu po prvom ledu da spoje dve obale. Opletoše oko mene svakojake priče, tajne i nagađanja, i posle deset godina još jednako pletu, jer mali je ovaj svet pored reke, tesan je on ljudskim glavama i jezicima u dolini što naliči na lipovu korubu. Na zapadu je šuma i manastir uvek gospodnji, a dno se otkrilo Palankom, isto gospodnjom. Ne videh nigde tako duguljastu ljusku da je nebo, gde svi vetrovi teku tragom sunčevog i mesečevog hoda.

Jesam sluga, a radim šta hoću. Sem Aćima, niko mi ne zapoveda, a njegova vola moj je povodnik. Kada me je pre desetak godina sa zaleđenim čakširama noću uveo u kuću, nešto je i šaputao Đorđu, a Simki rekao glasno, da ja čujem: ima da radi ono što on želi a da jede ono što mi gazde jedemo. Ona mi očima izmeri snagu i vide da sam krupan i zdrav, pa joj ne beše pravo. A samo posle nekoliko dana zaključi žena da mi je narav zla, jer ni s kim nisam razgovarao sem s njom, retko i uvek strogo. Ljudi moga korena ćutanjem moraju da se brane.

Ponekad, obično posle večere, zove me Aćim u svoju sobu. Kad bi neko kroz prozor gledao ,mogao bi samo da vidi: jedna prema drugoj klate se dve brade. I ništa više. I ako me na desetak dana nestane, uvek noću, jer i travke noću rastu, vraćam se opet noću, tako i zverkečine, ja, jazavac s bradom, u podrum na ležaj. Iznad njega je nova i najveća kuća u Prerovu. Nad posteljom mojom Simkina je i Đorđeva soba. Malo desno, soba za Vukašina. Onoga što se čeka, a ne dolazi…