Predsednik Srbije kao da ni sam ne zna šta je potpisao u Vašingtonu. Prvo je bilo reči o bilateralnom sporazumu sa SAD, onda o nekakvom pismu namera. Možda ćemo uskoro čuti i neki treći naziv za papir koji vlast slavi kao istorijsku pobedu Srbije nad "takozvanim" Kosovom, a svi koji bi da zadrže privilegije koje vlast nosi sa sobom kao još jedan dokaz hrabrosti i mudrosti predsednika Vučića. Možda je To Nešto što je Vučić kao predsednik države potpisao u ime Srbije najbolje opisati rečju kojom je jedan stručnjak za međunarodno pravo opisao taj u takvom formatu do sada nikad viđeni sporazum koji je predstavljen u Beloj kući – "bizarno".

Bilo da je po standardima međunarodnog prava To Nešto pravno obavezujuće ili nije, Vučić se svojim potpisom obavezao da će u možda najvećem, najžešćem, najdugotrajnijem i najnerešivijem globalnom konfliktu slediti spoljnopolitičke interese trenutnog predsednika SAD Donalda Trampa. Vašington od Srbije i "takozvanog" Kosova, prema rečima Donalda Trampa izgovorenim u Ovalnoj sobi pred kamerama u prisustvu Vučića i premijera "takozvanog" Kosova Avdulaha Hotija, očekuje da do jula 2021. otvore svoje ambasade u Jerusalimu i priključe se Sjedinjenim Državama i Gvatemali. Usput će Izrael, uz Vučićev blagoslov, "takozvano" Kosovo priznati kao nezavisnu Republiku Kosovo, a onako uzgred je Vučić još i Srbiju opterećenu regionalnim čarkama gurnuo u središte globalnog sukoba između Izraela i Palestine koji opterećuje čitav Bliski istok, a periodično i čitav svet.

Rešenje za Jerusalim, sveti grad tri vere, oko koga se spore Izraelci i Palestinci, bilo bi rešenje za čitav bliskoistočni mirovni proces. Izrael je 1967. u Šestodnevnom ratu osvojio Istočni Jerusalim koji je bio pod vlašću Jordanu i anektirao ga 1980. godine uprkos mnogim osuđujućim rezolucijama Ujedinjenih nacija. Palestinci Istočni Jerusalim vide kao glavni grad buduće države Palestine. Svaka država koja otvori ambasadu u Jerusalimu praktično podržava izraelsku aneksiju istočnog dela grada i navlači na sebe gnev čitavog arapskog sveta.

Retko kada je na velikoj međunarodnoj sceni viđen takav diplomatski diletantizam kakav je delegacija Srbije u sastavu Vučić–Mali–Đurić–Čadež prikazala u Vašingtonu. Prvo, sporno je da li je Vučić uopšte imao ovlašćenje da To Nešto potpisuje, od Vlade i Skupštine ga dobio nije; drugo, kao da srpska delegacija nije imala svoj protokol koji bi sa američkim protokolom dogovorio sve detalje – ko, gde, kada i koliko dugo sedi, ko, kada i sa kime pozira na koliko foto-termina, čiji fotografi i kamermani, gde i u kom trenutku smeju da budu prisutni, ko, kada, sa kim i gde obeduje…; treće, nije poznato koji su eksperti za međunarodno pravo ili spoljnu politiku konsultovani. Sudeći po performansu srpske delegacije i dokumentu na koji je Vučić u ime Srbije stavio svoj potpis, reklo bi se da je pošao od toga da ne mora ni sa kim da se konsultuje, jer je on sam najveći stručnjak i za međunarodno pravo i za spoljnu politiku, kao i za ekonomiju i mnogo šta drugo.

Vučić je jednim potpisom na To Nešto uspeo da Srbiju istovremeno posvađa i sa šiitima i sunitima, što je malo kome pošlo za rukom, ali i sa Evropskom unijom i sa Kinom i sa Rusijom. Prihvatajući ono što je Donaldu Trampu milo, izdao je velikog kineskog brata potpisujući da su proizvodi brenda Huawei bezbednosno nesigurni, velikom ruskom bratu je stavio do znanja da je Donald Tramp možda ipak veći, a Evropskoj uniji, čija bi punopravna članica Srbija htela da postane, poručio da ne daje ni pišljiva boba na obavezu da svoju spoljnu i bezbednosnu politiku usklađuje sa EU, jer Brisel izričito nalaže da ambasade država članica ostaju gde jesu – u Tel Avivu. A možda je Vučiću sve to bilo vredno nečega što, za sada, niko drugi ne ume da prepozna.

Sve u svemu, nije baš jasno šta vlast i prorežimski mediji slave, a objasnili nam nisu. Jer, bilo da Donald Tramp bude reizabran ili ne, bilo da je Vučić ovlašćeno ili neovlašćeno svoj potpis stavio na dokument koji jeste ili nije pravno obavezujući, svaki predsednik SAD će ubuduće moći da očekuje da se Srbija pridržava Tog Nečeg i moći će svakoj srpskoj vlasti da zavrće ruke ukoliko se pismenog obećanja datog Sjedinjenim Državama ne bude pridržavala.

Jevreji se na kraju Pashe i Jom kipura mole frazom "dogodine u Jerusalimu". Reklo bi se da to sa Srbima nema nikakve veze, da dogodine tamo ne treba da osvane i srpska ambasada.