Kultura sećanja
"To naizgled srećno doba u sebi nosi naslage teške i bolne prošlosti": Mira Furlan
Dok nas smrt ne razdvoji
Katalog kulture otpora (VREME br. 562, 11. oktobar 2001) povodom premijere komada "Dok nas smrt ne razdvoji", Mire Furlan u "Radionici integracije"
Drama "Dok nas smrt ne razdvoji" Mire Furlan prati sudbinu tri žene sedamdesetih godina prošlog veka na ovom području: bake, majke i kćerke. Glumačkq ekipa: Anita Mančić, Jasna Đuričić i Jovana Gavrilović, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Vladimira Jevtovića, i Miki Manojlović, koji je i reditelj i producent projekta.
«Radnja je smeštena u sedamdesete jer sam u tim godinama odrastala i formirala se u ono što jesam – kaže Mira Furlan u razgovoru za "Novosti".
– Ne znam je li to bilo srećno doba, sreća je individualna kategorija. Za mene je to, svakako, bilo važno vreme i osećala sam potrebu da nešto od svega toga zabeležim. Iz te potrebe izašao je i ovaj komad: sve priče koje pričaju junakinje su lične, ali i univerzalne. Govore o patnji, ljubavi, njenoj postojanosti i njenoj krhkosti. O gubitku, borbi za život, snazi mladosti i teškim izazovima starosti, kao i o politici koja se na ovim prostorima uvek tako glupo mešala u živote ljudi. To naizgled srećno doba u sebi nosi naslage teške i bolne prošlosti.»
Možda je ovo prilika da čitaoca podsetimo na to vreme, kroz tekst Teofila Pančića Poduhvati – Deset godina protiv Katalog kulture otpora, Vreme, br. 562, 11. oktobar 2001, o hrestomatiji kolektivne sujete nego suvislo, dokumentarno, dragoceno svedočanstvo o ljudima koji su umeli i smeli da čine nešto na promeni jednog duboko patološkog stanja…
Odlazak prijatelja
Danas je umro Branko. Četiri dana prije svog rođendana, dan poslije Goranovog, sedam dana prije mog. Mi, tri djevice. Tri djevice koje su se pred nekoliko godina jedne ljetne noći točno u ponoć zatekle na vrhu navodno čarobnog brda u Glastoburyju gdje su, gladne, pojele svaka po jedan kebab. Branko je rekao: "Tri djevice i tri kebaba usred vortexa u ponoć – možda upravo u ovom času, ovim činom, na ovom mjestu remetimo ravnotežu svijeta." Jesmo li je zaista poremetili? Tada? Tamo?
Tekst Mire Furlan (s Goranom i Markom Gajićem)
Odlazak prijatelja, 30. 8. 2003. u Vremenu broj 661. od 4. septembra 2003. povodom smrti rok kritičara Branka Vukojevića
Deset godina protiv: Katalog kulture otpora
Na fotografiji Goranke Matić, snimljenoj negde potkraj 1991, Mira Furlan i Goran Gajić stoje zagrljeni, smešeći se u objektiv, veče pre nego što će napustiti svoj beogradski stan – kao što su prethodno napustili i zagrebački, pod sličnom stigmom "nepouzdanih elemenata" – i zažditi preko Atlantika, da se više nikada (?) ne vrate. Na stolu njihove kuhinje, uz gomilu drugih drangulija koje kao da tek melanholično simuliraju "normalnu svakodnevicu", kočoperi se i načeto pakovanje soka Happy day; ne znam da li je Goranka M. imala u vidu i taj detalj kada je "okinula" sliku, ali taj se – u ovom kontekstu – idiotski natpis morbidno dobro uklapa u sve konotacije narečenog prizora, obogaćujući ga, hteli-ne hteli, jednim ciničnim coup de grace. Kao da je sudbina to dvoje ljudi, u izvesnom smislu – nimalo metafizičkom i metaforičkom – dvostrukih prognanika, najautentičnija paradigma jednog bujajućeg Očaja, jednog stanja koje se tih dana i meseci širilo kao nekakvo kobno virusno oboljenje, kao ebola duše. Mnogi, uostalom, nisu preživeli i nadživeli to stanje, mnogi drugi su otišli (pre)daleko i ne nameravaju da se vrate tamo gde ih sve podseća na Veliku Izdaju koju su ljudi "sa ovih prostora" učinili prema samima sebi i prema vlastitoj ljudskosti, mnogi treći su se skupili i svenuli, izgubili se u lavirintu devedesetih, i sada hodaju našim sivim, hladnim gradovima kao sopstvene senke, tuđi sebi i drugima. Mnogi je "dečko koji obećava" u toj deceniji – koja je, eto, makar pokazala who is who, bez mogućnosti greške! – postao vlastita karikatura, ponosan što može da služi Mašini za proizvodnju nesreće i ubijanje ljudi. Mira i Goran su, poput tolikih drugih, anonimnih protagonista kulture Grada, nestali iz naših "realnih" života, baš nekako na traumatičnom početku decenije u kojoj će Divlji "sići u gradove da biju gadove", a Pitomi će biti toliko dirljivo šokirani da velika većina njih dugo neće biti u stanju ni prstom da mrdne protiv toga… Čini se da demagoške diktature uvek opstaju na višku lepog vaspitanja svojih najvećih žrtava. Dok se one, uviđavne žrtve, opsete i uhvate Govnave Motke – kao najefikasnijeg sredstva za komunikaciju s lupežima, palikućama, strvinarima, nekrofilima, secikesama i ostalim barabama – već je svaki i svačiji život uneređen do neprepoznatljivosti, utopljen u metastaziranu Kulturu Smrti kao u nekakvu septičku jamu Istorije. I posle, mnogo posle, kada "sve prođe", ljudima preostane da vidaju rane i evociraju uspomene, svesni da će do kraja života, do kraja sveta – koji je, Kraj, za njih ionako suštinski već bio i prošao – prebrojavati nove i nove žrtve.
I, dakako, ne prođe mnogo, a već i Dželati iz drugog i trećeg ešalona entuzijastički uzdižu prstiće, i oni bi da ispričaju svoju Tužnu Ljudsku Priču, ni njima nije bilo lako, i oni su mrzeli i prezirali svog Gazdu sve više, što su mu više i služili… Oni svoju šansu uvek vide u Negovanom Zaboravu – kao drugoj strani Negovanog Zlopamćenja, koje je sitničavo i zapravo antipatično, ali makar nije lažljivo – u tome da će protok vremena i gomilanje hiljada sitnih laži i slatkih malih prećutkivanja na kraju ionako nivelisati sve razlike među ljudima jednog burnog perioda, sve dok više uopšte ne bude moguće raspoznati ko je šta bio i šta je ko radio.
VREME GNUSOBE: Fotografije Goranke Matić i Vesne Pavlović čine najupečatljiviji deo knjige Deset godina protiv – građani Srbije u borbi za demokratiju i otvoreno društvo 1991-2001 (Medija centar, Beograd 2001)…
Ceo tekst Teofila Pančića
Poduhvati – Deset godina protiv Katalog kulture otpora, Vreme, br. 562, 11. oktobar 2001
