Lideri Evropske unije na samitu u Milanu nominovali su 30. avgusta poljskog premijera Donalda Tuska za naslednika Hermana van Rompeja na čelu Evropskog saveta, dok će na mestu evropske visoke predsatavnice za spoljnu politiku Britanku Ketrin Ešton naslediti italijanska šefica diplomatije Federika Mogerini. O tim nominacijama glasaće se u Evropskom parlamentu.

Za predsednika Evropskog saveta čiji mandat počinje 31. decembra 2014. nominovan je Donald Tusk (1957) poljski političar kašupske narodnosti, član poljske «Solidarnosti» u vreme kada je studirao istoriju, uspešni poljski premijer, predsjednik stranke desnog centra Građanska platforma, partija desnog centra umereno konzervativna u društvenim pitanjima, proliberalna u ekonomskim.

Na trećim po redu predsedničkim izborima demokratske Poljske 2005, stranka ga je nominovala kao predsedničkog kandidata, dobio je relativnu većinu oko 38 odsto glasova, kvalifikovao se za drugi krug protiv Leha Kašćinskog i izgubio.

Kada se godine 2007. raspala desničarska koalicija premijera Jaroslava Kašćinskog, na parlamentarnim izborima je pobedila Građanska platforma.

Tuskov premijerski mandat je obeležila globalna ekonomska kriza koja je Poljsku, za razliku od gotovo svih drugih evropskih država, zaobišla.

Njegova stranka je pobedila i na parlamentarnim izborima 2011. godine, čime je Tusk postao prvi postkomunistički premijer Poljske koji je na izborima obranio premijerski mandat. Sam je izjavio da je za sedam godina premijerskog mandata u Poljskoj rast BDP dostigao 20 odsto, da zna kako treba obezbediti finansijsku disciplinu, i istovremeno obezbediti rasta BDP"..

To se obično tumači time što je Poljska imala relativno veliko domaće tržište i što je zadržala zlot kao nacionalnu valutu umesto evra.

Tuska je zvanično predložila poljska vlada, koja je ranije pokušavala da na funkciju visokog predstavnika za spoljnu politiku i bezbednost postavi svog šefa diplomatije Radeka Sikorskog.

Pošto ovo nije uspelo zbog tvrdog insistiranja Italije na Mogerinijevoj, Poljska je dobila funkciju predsednika Evropskog saveta. Tusk posebno naglašava da nema Evropske Unije bez Velike Britanije, s kojom je spreman da napravi kompromis kako ova ne bi izašla iz Unije. Tusk je tokom konsultacija dobio značajnu podršku britanskog premijera Dejvida Kamerona, koji se, prema izveštajima, nada da će zauzvrat dobiti povlastice koja Britanija traži da bi ostala u EU.

Pri izboru Tuska i Mogerinijeve u štampi je pominjana i navodna popustljivost Mogerinijeve prema Rusiji (što Italijani negiraju, a ona, govoreći o ukrajinskoj krizi, izjavljuje da su "sankcije neophodne, kao što je neophodan diplomatski put rešavanja krize"), a Tuskova retorička oštrina prema Moskvi (prema nekim izvorima on ipak ne deli stav poljskih jastrebova: "Često čujem da bi Poljska trebalo da se angažuje samostalno, što zvuči vrlo efektno. Na način koji bi Poljsku oterao u politički aut. Zamislimo Poljsku koja bi samostalno odlučila da uvede embargo Rusiji. Zamislimo kako smo usamljeni u energetskom ratu. Za mene je primarna bezbednost Poljske, a ne avanture zato što se neko načitao romantičnih romana…").

Pre dolaska na vlast u Poljskoj Tusk se zalagao za suprotstavljanje Poljske i EU Rusiji, ali njegov mandat je obeležilo odmrzavanje prema istočnom susedu.

Novi predsednik Evropskog saveta izjasnio se o Ukrajini. "Pomoći ćemo Ukrajini samo tada kada uspemo da formulišemo opštu tačku pogleda Evrope (na ukrajinsku krizu)", — dodavši da je Evropi "nužan mudri kompromis o Ukrajini", a pozicija EU prema Rusiji (u vezi s ukrajinskom krizom) treba da bude odvažna, ali ne radikalna".

Kao istoričar Tusk je posebno izučavao teme vezane na Jozefa Pilsudskog koji se smatra odlučujuće zaslužnim za obnovu poljske države nakon 120 godina podeljenosti, koji je i u mladosti bio zagovornik poljske nezavisnosti, a rano je postao uticajan član (kasnije i vođa) Poljske socijalističke partije, a koji je glavnu pretnju video u Ruskoj Imperiji pa je u početku sarađivao s Nemačkom i Austrougarskom kako bi doprineo ruskom porazu u ratu; nakon toga se udaljio od Centralnih sila i sarađivao sa zapadnim silama Antante.

U Poljsko-sovjetskom ratu, kao maršal, Pilsudski je izvojevao pobedu i teritorijalne dobitke. Od 1918. do 1922. bio je na čelu države, nakon čega se nakratko povukao iz politike prepuštajući vlast političkim protivnicima, ali se u politički život vratio 1926. državnim udarom, nakon kojeg je postao diktator i dva puta predsednik vlade (1926—1928. i 1930). Godine 1934. sklopio je s Hitlerom desetogodišnji pakt o nenapadanju.

Tusku se zamera da slabo govori strane jezike, ali on je proteklih meseci pohađao intenzivan kurs engleskog i, kako navodi poljska štampa, uspeo da ga donekle savlada.

Pojedini mediji javljaju o posebno srdačnim odnosima Tuska i nemačke kancelarke Angelu Merkel. Njen deda ima poljske korene, oboje su vezani za poljsko-nemačko pograničje, sličnih su godina, oboje imaju iskustva iz totalitarnog režima, oboje marljivo neguju nemačko-poljsko pomirenje.

Po etničkom poreklu Tusk je Kašub. Kašubi su mali slovenski narod nastanjen u poljskoj Pomeraniji (prema popisu stanovništva u Poljskoj iz 2002. godine oko 5.000 ljudi se izjasnilo da su po narodnosti Kašubi, dok se oko 51.000 izjasnilo da govore kašupskim jezikom, a smatra se da osoba koje su poreklom Kašubi, ali se na popisu izjašnjavaju kao Poljaci ima oko 300.000) .

Poljajci kašupski jezik (zapadnoslovenski jezik s nešto nemačkih pozajmica) smatraju dijalektom poljskog. Tokom jedne od kampanja Tuska su napadali zbog toga što mu se deda navodno dobrovoljno prijavio u Vermaht. Po drugoj verziji, deda je u Vermaht mobilisan dok je bio u zarobljeničkom logoru, pošto je posle podele Poljske deo u kome je živeo bio tretiran kao deo III Rajha, a njegovi stanovnici vojni obveznici.

Nova komesarka za spoljnu politiku Federika Mogerini

Nova visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Federika Mogerini (41) je pre samo pola godine, u februaru, preuzela resor diplomatije u vladi premijera Matea Rencija.

Od prošle 2013. godine je članica Nacionalnog sekretarijata Demokratske partije, gde je zadužena za Evropu i međunarodne odnose. Prethodno je u tom partijskom organu bila zadužena za institucionalnu reformu.

Član je Predstavničkog doma od 2008, a reizabrana je prošle godine.

U avgustu prošle godine izabrana je za predsedavajućeg italijanske delegacije u Parlamentarnoj skupštini NATO, a bila je i član delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope.

Predsedavala je i interparlamentarnom grupom za razvojnu saradnju, član je Instituta za međunarodne odnose.

Po obrazovanju je diplomirani politikolog. Bila je stipendista Maršalovog fonda. Rođena je u Rimu 1973. godine i majka je dve kćerke.