Zagrebački "Nacional" objavio je pre neki dan na svom sajtu zapisnik saslušanja u svojstvu svedoka Ive Pukanića, izdavača i glavnog urednika tog lista, a u sklopu čuvene "Duvanske afere" iz 2001. Saslušanje je juna 2002. u Trstu vodio državni tužilac za borbu protiv mafije iz Barija, čuveni Đuzepe Šelzi, koji se proslavio kampanjom protiv velikih švercera cigareta. Ivo Pukanić ubijen je, uz svog saradnika Niku Franjića, početkom oktobra 2008. eksplozijom postavljene bombe pored svoga automobila, a počinioci su u međuvremenu najvećim delom pohapšeni, mada se još ne zna ko je bio naručilac tog dvostrukog ubistva. "Nacional" je sistematski tvrdio da je Pukanić ubijen zbog svog svedočenja pred tužiocem Šelzijem i zbog "raskrinkavanja duhanske mafije". Sada imamo to svedočenje pred sobom.

Prvi utisak je razočaravajući: naime, zapisnik je neuredan i očigledno skraćivan na nekim zanimljivim mestima; mešaju se Pukanićev autentični govor i interpretacije tumača; prevod sa italijanskog je loš. Suština tog iskaza svodi se na odsudnu odbranu lika i dela Ratka Kneževića i Bila Montgomerija. Ratko Knežević je opštepoznati "međunarodni umetnik" kojega "Nacional" slavi zbog njegove lepote i skupih satova koje drži u londonskom bankarskom sefu – toliko su skupi. U Srbiji imaju o njemu nešto skromnije mišljenje, pogotovo u policiji i pravosuđu, gde prolazi kroz razne evidencije. U Crnoj Gori Knežević se probio na način sasvim balzakovski i postao njihov predstavnik u SAD – dok ga Milo Đukanović nije pročitao. Viljem "Bil" Montgomeri bio je ambasador SAD u svim našim zemljama i intimni prijatelj Ive Pukanića, porodično.

Ukratko (a detaljnije u idućem broju "Vremena"), Pukanić se u svom iskazu oslanja na rekla-kazala priče koje je načuo tu ili tamo, od Kneževića i od Montgomerija i od, kaže, pripite Alke Vuice u avionu. Alka – Bog je čuvao! – jeste vesela cura, ali sve i da je to što je ispričala u tom nekom avionu istina, daleko je od dokaznog materijala: svodi se na priče kako je pevala u Crnoj Gori, dobro se provela i zaradila neke pare. Pukanić je, međutim, u svom iskazu iz njene navodne priče sagradio belosvetsku zaveru. Materijalnih grešaka na te 22 strane iskaza ima dovoljno za zdravu rezervu i to se iz ponašanja tužioca Šelzija jasno vidi: na nekoliko važnih mesta on pita Pukanića da li je te podatke proverio, a Pukanić menja temu – ili je originalni tekst zapisnika tu kraćen.

Sve u svemu, Pukanić sebe predstavlja kao predmet progona Mila Đukanovića i Caneta Subotića, a Ratka Kneževića i Bila Montgomerija kao svoje herojske partnere u borbi protiv stoglave duvanske Hidre koja guši Evropu. Krivično-pravno gledano, taj je iskaz najvećim delom bezvredan, jer se svodi na saznanja iz druge ruke. Tamo gde Pukanić priča o pretnjama koje je primao i brizi MUP Hrvatske za njegovu bezbednost – postoje živi svedoci na tu okolnost (tadašnji ministar Šime Lučin na koga se Pukanić poziva sve vreme; sadašnji ministar Karamarko, tada načelnik tajnih službi kod Mesića), pa se i to dade proveriti, kao i navodne informacije slovenačkih službi o zaveri tamošnjih Crnogoraca da ga ubiju. Da je Pukaniću bilo prećeno – to deluje uverljivo, pogotovo posle njegove prerane smrti u zločinačkom atentatu; zašto mu je bilo prećeno, e to bi mogla da bude jedna drugačija priča.